Певали су са хиљаду језика

Првобитно објављено у јесен | Зима 2015

Дозволите ми да вам испричам причу о томе како је свет почео. Обећавам вам да прича није потпуно неистинита.

Старешине Јоруба кажу да су, када је свет почео, постојали само небо и вода. Врховно биће, Олорун, владало је небеским сводима, док је божанско женско, Олокун, било господар побеснелих мора. Једног дана, Обатала, Олорунов син, постао је немиран и покушао да створи свет између исконског мора и тихог неба. Свет шума, зеленила и планина. Консултовао је свог старијег брата, Орунмилу, бога пророчанства — најмудријег од богова: „Направи златни ланац“, рекао је Орунмила видовњак. "А уз то пронађите црну мачку, белу кокошку и палмин орах. Затим напуните пужеву шкољку песком и спустите се у водене дубине." Обатала је послушао, спуштајући се доле, доле, низ златни ланац који је висио са угла неба.

Када је Обатала био на малој удаљености од променљиве површине океана, Орунмила му је шапнула шта ће следеће да уради. Обатала је из кесе коју је омотао око груди излио песак из пужеве шкољке и песак је постао велики равњак. Када је бела кокошка била послата, кљуцала је ту и тамо, разбацујући гомилу песка, разносећи га својим крилима, и формирајући планине, долине и континенте за собом. Са палминим орахом Обатала је потом засадио шуме, које су дале пријатне плодове који су хранили људе које је касније створио. Задовољан овим, небески посетилац је узео црну мачку — свог првог земаљског сапутника — и настанио се на безименом комаду земље, назвавши га „Иле Ифе“ — дом народа Јоруба до данас.

Први пут сам чуо ову причу када сам био школарац - мој нос још увек мокар од росе невиности, моје очи још нису силоване од циничног очаја који сада прогања мој народ. Међутим, када нам је наш учитељ испричао причу, учинио је то с оном врстом издаје са два уста због које смо схватили да не смемо да верујемо ни реч. На крају крајева, Обаталино алхемијско путовање у срце ствари било је само стара прича, наши очеви, који су пипајући у густишу сопствене несвесности, рекли својој деци да их натерају да седе мирно. Сада, имали смо ватру — имали смо причу о нелагодном сусрету између мушкарца, жене и јабуке која нам је помогла да разумемо наше неласкаво порекло. Захваљујући науци, истинском знању, имали смо причу о необјашњивој експлозији на почетку времена, о експлозији која је започела ову грозничаву навалу лудила коју зовемо живот. У великој шеми ствари, није било места за Обаталу и његов златни конопац. Није било места за моје људе. За мене није било места.

Мора да сам одлично разумео своје учитеље, јер сам одрастао са мучним осећајем неадекватности и инфериорности, за разлику од других чланова моје генерације. Моји учитељи су ми рекли оно што су им рекли њихови учитељи, тако да није била њихова кривица – да смо погрешили, да су наш осећај за свето и начин живота били искрени напори обманутог народа, мрља која чека антисептичке дозе префињеније културе.

"Видите овај аутомобил? Да ли чујете брујање његовог мотора?" један од мојих наставника би врло лако могао да пита. "Нису их направили наши калабаши и песме. Бели човек нам је донео школу, технологију, развој и праву религију. Све што треба да урадимо је да пажљиво слушамо пред ногама наших месија."

Никада нисам доводио у питање ову причу. Узео сам га и направио га својим. Био сам фасциниран овом доктрином једне далеке истине, толико моћне да наше није учинила безначајном. Не слутећи тога, почео сам да се дистанцирам од свог народа — наравно, помогао ми је сопствени народ, који је сам изгубио у трци пацова за независност која је прекидала њихове калабаше и песме.

Одрастао сам учећи да говорити као Американац значи бити привилегован и супериоран. Зато сам напорно радио на томе да дисциплинујем природну незграпност мојих усана користећи звук „шва“ — да изговорим реч попут „отац“ са грациозношћу и сталоженошћу који постаје Њујорчанин, а не са „дебљином“ сопственог језика.

Седео сам испред сваког разреда, очајнички желео да угодим својим наставницима, дижући руку на најмањи предлог питања. Видите, био сам убеђен на начине који су захтевали мало или нимало артикулације да бих се, ако се образујем, могао издићи изнад крхотина сопствене културе звона и звиждаљки и заузети своје место у сазвежђу достојних... и да ако разумем непобитну природу ствари, могу наћи непомично тло на којем бих могао да изградим стварну будућност.

Сећам се да сам три пута у једној недељи одговорио на позив нашег пастира на спасење. Била је то прилично велика црква—тако да не би приметио клинца који је чекао наредна богослужења да би био 'потпуно спасен' од својих греха. Касније, на универзитету, преточио бих своју хиперрелигиозност у аскетску потрагу за апсолутном сигурношћу. Моја потрага за апсолутном истином била је толико неумољива да сам, као студент психологије, читао Бхагавад Гиту, Куран, десетине библијских конкорданса, књиге о квантној физици, хемији, систематској теологији, историји и дарвинистичкој теорији еволуције. Мој циљ није био ништа мање него да тврдим коначну тачку гледишта — истину толико апсолутну да је зачепила уста заговорницима.

Наравно, једва да треба да помињем да су моји експерименти са откривањем апсолутне истине пропали — не зато што се нисам довољно трудио. Била је то извесна жудња за животом која ме је увукла. Био је то осиротел сунчев зрак који ми је пао у очи; био је то тренутак на обали мора када улазак воде оставља човек да се ухвати у коштац са речима; биле су то сузе пријатеља; то је била љубав на први поглед. У тим тренуцима човек схвата да је свет сувише велики да би се сажимао на једну језичку конвенцију, превише промискуитетан да би остао веран било којој његовој концепцији. Годинама сам грчевито трагао за једним савршеним и кохерентним погледом на свет, тачним одговором, коначном заплетом. Уместо тога, наишао сам на причу и тиху спознају да истина није довољна. Суочени са непроцењивом разноликошћу космологија, знања и стварности, епистемички монизам више није био опција.

Данас видим да су људи глобалног југа још увек заточени у једној идеологији која обезвређује приче о Обатали — строгом монологу који нас је условио да себе видимо као јединице машине, своје животе као инстанције модерног нагона за бесконачним конзумирањем, наше културе као козметичка одступања од стварног стварног, а да наше културе служе као подлоге ритуала. стварност, а земља као храна за економски раст.

Радили смо на идеји да нисмо довољни, да када говоримо о суптилним световима, невидљивим пејзажима и светом активизму, говоримо бесмислице. Претпоставили смо да постоји само један начин да се буде на свету, и тај начин је сигуран, очигледан и без алтернатива — барем за здраве, здраве људе. Покушали смо да усвојимо језик и претпоставке развоја и напретка; да натерамо наше очи да виде храну као производ пијаце уместо поклона; да обезвредимо своје снове о смисленом раду као празне ако не и на крајњој линији мотивацијом да зарадимо новац. Али постоје гласине о древној будућности и почињемо да увиђамо како ова монокултура ума више не служи разноликости и експанзивности људских бића и бића која нису људска; видимо како је један узурпирао многе. Видимо – као и ви – да раст није довољан.

Због напуштеног модела живота, живимо у генеричкој култури која награђује брзе, уске, лукаве и човека који оставља свог ближњег на путу да умре. Култура која кажњава саосећање, маленкост, неизвесност и интимност. Због раста, због ове журбе за надмоћи, стављамо под хипотеку управо оно што нас чини привлачним. Ми мењамо генијалност живота, нашу дубоку различитост. Ова јединствена истина, та сигурност са својим захтевима за универзалном валидношћу, овај једини начин сазнања, обећали су нам богатство и мир. Профит је растао, али наше дрвеће, куће и земље нису поштовани; постали смо ефикаснији, али је наша ефикасност истиснула наше културе и језике.

Сада више не можемо да трпимо економску структуру и идеолошки монолог који наше благостање сматра накнадном мишљу, наше земље беживотном масом прљавштине која чека капиталистичко искупљење, а наше културе козметичким одвраћањем пажње од озбиљнијег посла зарађивања више новца. Не можемо предуго да слушамо хвалисање пиксела који се претвара да је цела слика.

Дозволите ми да кажем да криза са којом се суочавамо као врста није само економска, она је епистемичка: суочени смо са парализирајућим губитком сигурности, искорењивањем митолошких основа на којима смо полако измислили модерну културу. Суочени смо са крајем истине. Ово су опасна времена. Али у томе лежи сјај нашег тренутка, лепота за коју претпостављам да техника децентрализације служи: истина је сломљена, наборана, а на његовом месту је хиљаду крхотина приче. То је моћ данашњице. То је нада другачијег убеђења, да у пулсирајућим фракталима целине, у локвама обнове и отпора, људи свуда могу да препознају да се иза сјаја глобалног гигантизма, иза блиц реклама и иза извесности бројева крије институционализована невољност да људи живе својим животом. У овом систему тешко да смо ми друштвени актери; ми смо друштвени исходи — лутке закачене за конце скривеног вентрилоквиста. Ово је економски аранжман који називамо 'нормалним'.

Вејд Дејвис је рекао: "Заиста постоји ватра која гори над земљом, носећи са собом биљке и животиње, културе, језике, древне вештине и визионарску мудрост. Гушење овог пламена и поновно измишљање поезије различитости је можда најважнији изазов нашег времена."

Позив на локализацију је одговор на поезију различитости и поклапа се са овим крајем истине, са оповргавањем „комплетног речника“ – оног система вероисповести који нас је некада повезао и у чијој тесној опклади се прелепи плуралитет светова још увек бори за дах. Економска децентрализација, вођена спознајом да у свету постоји много начина сазнања и постојања, поклапа се са овом планетарном жељом да се поиграмо новим облицима, да оживимо неуредност живота, да напустимо покварену сигурност монолога и одемо у дивљину коју смо некада називали домом. То имплицира да учимо да се вратимо кући себи. Изградња храма без звоника. Ми враћамо своју моћ, једном уложено у међувладине агенције, трговинске уговоре, националне државе и политике троструког смањења.

Могу ли се усудити да кажем да је наш најубедљивији императив данас – ако је некоме дозвољено да говори на те начине – да повратимо дебљину наших језика и научимо имена и лица наших суседа; то је да схватимо да је наш поглед на свет само наслов у бескрајној реченици; то је да се види да постоји више начина за учење него што би школа и углађене дипломе икад могли да прихвате и више начина живота него што би могло бити забележено у објави на Фејсбуку. Императив је препознати да се наше теорије промене морају променити и да хитност није увек функција повећаног напора и логичке кохерентности. Морамо се поново упознати са савезницима који се не виде, сувише суптилни за модерно око, и заборављеним људским капацитетима који су чудесни неупоредиво, превише нечувени за рационално размишљање. Морамо признати да наше кризе произилазе из тога што се превише чврсто држимо једне приче, из пијења из једног извора који се суши, док други теку без надзора. Ово признање такође имплицира да нема згодних 'других', нема згодних непријатеља, и да смо ми системи којима се противимо. То значи признати да не знамо одговоре, мање говорити о питањима — и то је у реду.

Нова политика наде коју замишљамо није толико везана за тачне одговоре. Ради се о нама – нама као аспектима наших екосистема, наших култура и наших односа. То је поетска нада моја животна снага, Еј, наша ћерка, Алетхеа, и ја док крећемо у потрагу да живимо и напредујемо у ширем спектру вредности, да верујемо да у животу постоји више од нагона за конзумирањем, да се одмарамо у сазнању да никада нисмо сами и да не можемо бити. Зато сам узбуђен што радим за праведнији свет, окупљање како бисмо инсистирали на подмуклости корпоративне монокултуре и обећању заједнице.

А Обатала? Па, вратио се уз онај златни конопац који још увек виси у углу неба - ако само покушате да га приметите. Претпостављам да му је приређен херојски дочек и велика гозба. Волим да мислим да га је Орунмила, његов старији брат, бог, притискао да увесељава пантеон причама о првим људима које је створио, шта су радили са својим временом, и, посебно, да ли их је верно научио песми богова. И у тешком тренутку захвалности, са осмехом који се протеже у наше време и умирује нашу чежњу за лепшим светом, рекао би: „Да. Лепо су певали – јер су певали на хиљаду језика.”

***

За више инспирације, придружите се овосуботњем позиву Авакин са Џејмсом Старком: Отварање прозора за чуда. Више детаља и РСВП информације овде.