[У наставку је прилагођени транскрипт гово

Весли Одри се спремао да крене рутинским возом са своје две ћерке. Одједном, сапутник - странац - добија напад и пада на шине. Весли примећује да долази воз и човеково дрхтање му не дозвољава да се поново попне. Па он скаче на шине, прибоде га и легне на њега док га воз метроа прелази преко њега. Пре него што је кондуктер то схватио, сви осим два баук су већ прешли преко палог човека и Веслија. Шешир на Веслијевој глави имао је маст.

Веслијева интелигенција није предвидљива. Са собом је имао две ћерке, баш на тој железничкој станици, а и даље је био спреман да жртвује сопствени живот за потпуног странца на прузи. То није резултат нечега што је формулисано, већ пре тренутак лепоте који настаје из сложеног скупа међусобних веза у његовој унутрашњој екологији. Како да научимо да поштујемо ту дубоку интелигенцију која је већ урођена у свима нама? Како да научимо да га спојимо са невероватном рачунарском снагом, огромним великим подацима и софистицираним алгоритмима који су нам сада доступни? Најважније, како да будемо сигурни да водимо ову врсту љубави? Како да будемо сигурни да уместо да покушавамо да доминирамо природом, ми заправо будемо усклађени са њеним настанком?

Мислим да је то позив -- да задржимо сва ова питања и направимо нови наратив.

На крају, ако се икада заглавимо између избора АБЦ или Д, надам се да нас наши алгоритми увек упућују на љубав.