Спашавање љубазног берберина и његових уличних мачака

Са две велике вреће мачје хране у наручју, Мануела Вроблевски не може да престане да се смеје док јури ка познатој радњи на углу. Она долази у недељну посету да види Хусеина берберина. Уочи је кроз излог своје тихе радње и пробије кроз врата на сунчеву светлост, раширивши руке уз турски поздрав. Хусеин склопи руке у знак захвалности док посматра вреће са храном и њих двојица журе ка малим посудама с храном поређаним у уличици. Убрзо је звук звецкања звекета о чиније и неколико укочених репатих мачака почиње да се појављује.

Овде у Авсалару у Турској постоји културна аверзија према мачкама и псима, а они који хране животиње често су презрени. Али Хусеин не обраћа пажњу на оне који га бијесно гледају. Одвоји време у уличици, најдуже клечећи, милујући сваку мачку и тихо говорећи. Хусеин је једноставно човек који воли целим срцем и у овом тренутку је изгубљен у удобности своје породице.

Док њих двоје завршавају и враћају се у радњу, Хусеинов осмех бледи и Мануела не може а да не примети да он почиње да изгледа прилично мршаво. Мануела, родом из Немачке, водила је волонтерски програм спасавања животиња у Турској последње три године, али језик долази полако. Тек случајно, када дође познаник који говори више језика, соба почиње да се замрачује док Хусеин објашњава да ће изгубити своју берберницу.

После деценија у истој малој просторији са беспрекорно углачаним маказама и алатима за негу прецизно поређаним дуж пулта, Хусеину је речено да мора да оде. Његова бледећа берберница једноставно не плаћа довољно кирију и са тако мало муштерија које траже његове „старомодне“ услуге, газда је позвао другог станара... оног који неће хранити животиње напољу.

Мануелине очи почињу да плављују док Хусеин изражава своју забринутост за мачке о којима се брине. Остало је само седам дана док Хусеин неће нестати из радње, а Мануела страхује за његов опстанак и за живот животиња које зависе од њега.

Али како је судбина наложила, за берберина и његове мачке се спрема нешто боље. Видите, иако се спасавање животиња сматра уметношћу искључиво посвећеном четвороношцима, често се ради и о спасавању људи. Док Мануелине присталице на Фејсбуку читају њен пост о судбини берберина, постоји велика подршка. Један за другим, читаоци почињу да дају мале прилоге за помоћ, а Мануела једва чека да подели вест са Хусеином.

Сваког дана следеће недеље, Мануела иде код Хусеина и има малу гомилу новца да му да. А трећег дана се дешава нешто невероватно када Хусеин успе да обезбеди излог у трошној згради поред његове радње. Нема струје, нема текуће воде, али на овом месту има потенцијала.

Мануела и ветеринар др Осман долазе да помогну око фарбања и рашчишћавања смећа, док електричари и водоинсталатери врше све потребне прикључке.

За мање од две недеље, берберин је поново у послу, цео његов свет је обновљен захваљујући љубазности странаца. А што се тиче мачака, Мануела извештава да се и најмањи купци бербернице добро сналазе. Они су међу стотинама овде у Авсалару који свакодневно добијају оброке кроз ову добротворну мисију коју спонзорише Хармони Фунд.