Таксиста који води две школе и сиротиште

Морао је да напусти школу и да проси. Сада овај таксиста из Калкуте води 2 школе и сиротиште.

Седмогодишњи Гази Џалалудин је учио у локалној школи у свом селу. Као вредно дете, скакао је од радости када је оцу рекао да је освојио прво место у првом разреду. Али његов отац је имао и своје вести — није могао да сакупи довољно новца да му купи књиге за други разред, па је Гази морао да престане да иде у школу.

Газијев отац је био фармер у селу Такурчак у Сундарбансу, Западни Бенгал. Имао је само четврт хектара земље, што није давало довољан принос чак ни за уложена средства, због чега је породица гладовала данима. Газијев отац је био болестан и дошли су у Калкуту у потрази за послом, који би им могао обезбедити барем један оброк дневно. Нажалост, нико није хтео да запосли болесног човека, па је Гази на крају просио на улицама Калкуте.

Када је напунио 12 или 13 година, Гази је почео да ради као возач рикше у области Ентали пијаце у Калкути. А за неколико година, са 18 година, Гази је научио да вози такси и постао је таксиста 1977. године.

Гази Џалалудин

Али увек је мислио на то, многи младићи у његовом селу који се још увек труде да саставе крај с крајем. Зато је основао „Сундарбан Драјвинг Самити“ и почео да држи часове вожње младићима из Сундарбана како би могли да почну да живе достојанствено.

„У свом првом разреду сам бесплатно подучавао 10 дечака и замолио их да донирају само 5 рупија сваког месеца када почну да зарађују. Такође сам замолио сваког од њих да подучава још два дечака из села којима је помоћ потребна. Ланац се и даље наставља и данас 300 дечака из Сундарбана возе таксије и зарађују за живот у Калкути“, обавештава Гази.

Гази је такође почео да пита своје путнике да ли желе да донирају неке књиге, стару одећу или лекове. Многи људи су се заинтересовали и Гази би сакупљао књиге, одећу и лекове од њих и делио их сиромашнима у свом селу. Многа деца која су морала да напусте школовање због недостатка новца за куповину књига, баш као и Гази, могла су поново да уче уз његову помоћ.

Наставио је то да ради до 1997. године, али је постојало нешто што га је и даље чинило немирним. Откако је напустио студије, Гази је често сањао о школи у којој деца не би морала ништа да плаћају за учење. А сада је био одлучан да то и сам уради.

„Питао сам многе људе у мом селу да ли могу да донирају мало земље за изградњу школе, али нико није пристао, мало ко ми се чак и смејао“, каже Гази.

То није обесхрабрило овог младића и он је отворио школу у једној од соба своје двособне куће. Оглашавао би по селу преко микрофона позивајући родитеље да пошаљу своју децу у школу, нудећи им бесплатну наставу. У почетку нико није био заинтересован. Сељани су га питали како би то променило ситуацију, јер не би могли да натерају децу да наставе да уче, уништавајући све шансе да се запосле.

„Нису били спремни да пошаљу своју децу, посебно девојчице, у школу. Објаснио сам им како морају да трче назад код лекара или писмене особе да би прочитали чак и најједноставније ствари попут тога како да узимају лекове или како морају да чекају да неко прочита њихова писма, а касније знају да је то веома хитно“, објаснио је.

Газијеви напори су се исплатили и он је 1998. године основао своју школу, Слободну основну школу Исмаил Исрафил (названу по његова два сина), са 22 ученика и два наставника у Утар Такучаку, Сундарбанс.

Мисија Сундарбан Сикшајатан

Затим је сваке године градио по једну учионицу уз помоћ донација својих путника и своје уштеђевине. До 2012. године, Гази је успео да изгради 12 учионица, 2 тоалета и просторију за ручавање у својој школи. Без икакве помоћи владе, овај ученик који је напустио школу сада је пружао бесплатно образовање и оброке деци из угрожених породица.

„У почетку смо се много мучили. Било је блато током кишне сезоне, а полиетиленски покривачи које смо користили за нашу импровизовану школу за толико ученика би прокишњавали. Али онда, срећом, уз помоћ људи, изграђена је зграда. Међутим, и она је била унутар наше муслиманске колоније и није било правог пута до ње. Желео сам да изградим већу школу поред пута. Зато сам почео да тражим помоћ од својих путника да изградим већу школу“, каже он.

Два Газијева путника су му помогла да купи земљиште за школу, неки су преузели одговорност да плате наставнике, а неки су му помогли да организује оброк у школи. Захваљујући пристизању помоћи, успео је да изгради своју другу школу, мисију Сундарбан Сикшајатан, 2009. године у Пурв Такурчаку, Сундарбан, 2 км од своје прве школе. Сада у ове две школе ради око 21 наставник, четири ненаставна радника и скоро 425 ученика.

Гази се ту није зауставио. Многи ученици у његовим школама били су сирочад која су била приморана да просе баш као и Гази. Желео је да пружи смештај овој деци и почео је да прикупља средства за сиротиште. Више људи се укључило и мисија сиротишта Сундарбан је изграђена 2016. године. Он организује све смештајне потребе ове сирочади штедећи новац од своје зараде и помоћи коју добија од оних који донирају.

„Још увек се мучим да обезбедим оброке за сву децу. Понекад не могу одједном дати пуну плату наставницима, али су и они веома сарадљиви. Моји непознати путници су ми помогли да остварим свој сан и сањам о свету у коме ниједан Гази више не мора да престане да иде у школу“, каже он.

Гази се посебно захвалио Аруну Кумару Дубеју који је донирао земљиште за његово сиротиште, Дипанкару Гошу, Аџиту Кумару Сахи, Дипи Дути, Барнали Паију и многим другима који му помажу да издржава школе и сиротиште.

Можете кликнути овде да бисте контактирали Газија Џалалудина.