Научене лекције из писања љубавних писама странцима

Почео сам да остављам љубавна писма широм Њујорка странцима да их пронађу пре скоро две године.

Иако идеја звучи романтично, то је заиста био начин да заборавим на своја осећања туге и усамљености на неко време и фокусирам се на друге у великом граду који су се можда осећали изневерено као и ја. Сваког јутра од тог првог љубавног писма, закачио сам свој курзив за писање и слање љубавних писама људима широм света, препуних речи које ће им, надам се, помоћи, излечити и задржати у тешким временима.

Сваким потезом оловке и запечаћењем коверте, скупљао сам животне лекције за које знам да ме никада неће напустити где год да оду моја писма.

Храбрији смо него што себи приписујемо признање.

Некада сам мислио да је храброст увек значила бити јак, никада не лити сузе, бити онај који све то држи на окупу чак и када је изгледало да се све распада. То учимо од самог почетка – како да сачувамо образ, како да се ослонимо на себе, како да увек будемо јачи, али никад (никад) слабији.

Добио сам захтев за писмо пре неко јутро од младе жене из Израела. Осећала се стид, помало кукавички и себично, што тражи љубавно писмо за себе. ја? Мислио сам да је то најхрабрији чин који сам икада срео.

Потребна је храброст и снага да замолите странца да вам напише љубавно писмо, да признате да не знате речи које бисте себи рекли да бисте побољшали ствари. Храброст је бити вољан да се понекад срушиш, да доведеш неког другог, да тражиш помоћ, да признаш да си само човек и да су ти заправо потребни други да би ојачали.

Више смо слични него што смо различити.

Никада ми се заправо није допала изјава „прошећи миљу у туђим ципелама“. Чини се скоро немогућим, а са животом све више учим да то није увек неопходно.

Већину времена наше приче су очигледно различите иако носимо исте врсте осећања – тугу, усамљеност, љубомору, повређеност, срећу и наду. Можемо се односити боље него што смо икада очекивали само ако се томе отворимо. Не морамо да се боримо као неко други да бисмо тој особи показали саосећање или били светла тачка у њеном дану. Само треба да бринемо.

Постоји страх: нећемо рећи праву ствар. Ми ћемо погоршати ствари. Боље да не говоримо ништа јер заиста не можемо ни да замислимо кроз шта та особа пролази.

То није истина.

Чак и ако се чини да не можемо да пређемо ту миљу у туђим ципелама, и даље смо способни да стојимо поред њих и да будемо подршка до дана када поново науче да се смеју.

Мале акције су важније него што знамо.

Чак и када сам писао првих 400 љубавних писама, нисам мислио да сам заиста направио разлику у свету. Нисам могао да верујем да сам значајан или да је важно што сам овде.

Нисам ни схватао – правио сам разлику у животима око себе, не само слово по слово, већ малу акцију по малу акцију. Показивање присуства другој особи. Јављање на телефон уместо слања порука. Држећи врата отворена. Износим своје речи у свет. Ове мале ствари често изгледају превише мале да би направиле разлику, али ефекти таласања долазе из једне акције. Импацту је потребна само једна особа да почне да додирује десетине и десетине живота.

Јуче је један младић из Аустралије твитовао да је управо оставио љубавно писмо на свом универзитету. Послао ми је слику. Чак ни двадесет четири сата касније, жена по имену Елен пронашла је то љубавно писмо и послала ми е-пошту у којој је писала да се носи са осећањима сумње и туге, тако да је писмо које је пронашла било најбоље што је могла да прочита да би било боље.

Понекад је потребно нешто тако мало као што је оставити писмо, учинити услугу или дати савет да би се створио ефекат таласања.

Понекад вас чека ефекат таласања; једноставно морате почети.