Последњи интервју Пеаце Пилгрим-а

Последњи интервју Пеаце Пилгрим-а: ВКВИ у Ноксу, 6. јула 1981.

Диригује Тед Хејс, менаџер радио станице ВКВИ у Ноксу, Индијана, дан пре него што је погинула у саобраћајној несрећи. Овај интервју се може наћи на крају аудио траке куће Цампбелл Хоусе и у Додатку В књиге Пеаце Пилгрим.

Тед Хејс: Мир, хајде да причамо мало о овом лутању које си учинио за мир. Како је све настало?

Ходочасник мира: Па, почело је 1. јануара 1953. из Лос Анђелеса, Калифорнија. Те године сам кренуо да ходам по земљи, што сам и учинио: цик-цак преко 5000 непрекидних миља. А онда сам само наставио. Сада сам на свом седмом ходочасничком путу који је мој седми прелазак земље. Покрио сам педесет држава, десет канадских провинција, делове Мексика. То је напор да се учини све што једна мала особа може учинити за мир. Ходам у молитви, и као прилика да разговарам са многим људима и можда их инспиришем да и они учине нешто за мир, на свој начин.

ТХ: Пеаце, шта те конкретно доводи у Кнок?

ПП: Позвала ме је стара пријатељица Гертруда Ворд да дођем у Нокс. Упознао сам је негде другде, тако да је ово моја прва посета Ноксу. И, наравно, ово радим стално. То је део мог редовног ходочашћа за мир. немам пара. Не примам никакав новац. Не припадам ниједној организацији, тако да иза мене нема организационе подршке. И поседујем само оно што носим и носим. Само ходам док не добијем склониште, постим док не добијем храну. Ја и не тражим, то се даје без тражења. Кажем вам, људи су добри. У свима постоји искра добра, ма колико дубоко закопана. Сада је некада било да су моји позиви били само подстрек. Од потпуних странаца су ми нудили кревет у отприлике три четвртине времена. И ретко сам прескакала више од три-четири оброка заредом, али сада моји позиви често долазе унапред. И наравно, то је био случај са мојим позивом у Кнок.

ТХ: Пеаце, да те питам ово: да ли је то увек био Пеаце Пилгрим, или си имала име као девојчица?

ПП: Ох, није моје старо име, али ако бисте писмо упутили на моје старо име, не бих га ни примио. Сада сам у великој мери Ходочасник мира. Речено ми је да је то професионално име, које се доследно користи, видите. То је моје службено име већ неких десет или дванаест година, јер је, наравно, узето далеке 1953. године када сам први пут кренуо на своје ходочашће. Ствари су се од тада доста промениле, али ћу рећи да се једна ствар није променила, а то је моја порука мира. И даље остаје: Ово је пут мира - победи зло добром, и лаж истином, а мржњу љубављу. То је и даље порука коју носим након свих ових година. Па, видите, још нисмо научили да то живимо. Кључна реч за наше време је заиста пракса. Није нам потребно више светла, већ спровођење онога што већ имамо. Када то урадимо, дивне ствари ће се десити у нашим животима иу нашем свету.

ТХ: Пеаце Ходочасниче, знаш да постоји одређени број људи који то не би ни помислили да ураде, а који би вероватно мислили о некоме попут тебе као о лудаку или лудаку. Да ли имате проблем да превазиђете ову баријеру са неким људима?

ПП: Па, сасвим сам сигуран да неки од оних који су управо чули за мене сигурно мисле да сам потпуно ван мреже. На крају крајева, ја радим нешто другачије. А на пионире се увек гледало као на помало чудне. Али видите, ја волим људе и видим добро у њима. И ви сте склони да достигнете оно што видите. Свет је као огледало: ако му се смешиш, смеши се теби. Волим да се осмехујем, и генерално, дефинитивно добијам осмехе заузврат. Добио сам све што ми је било потребно на свом ходочашћу, а да то нисам ни тражио.

ТХ: Ви ходате овом нашом земљом без и једног пенија у џепу. Само ходаш само по вери, вери да ће се неко побринути за тебе, а чини се да се то увек дешава. Морате имати неку интуицију коме да се обратите, коме да се насмејете и ко ће бити добар према вама, зар не?

ПП: Осмехујем се свима. Никад никоме не прилазим. Носим своју кратку тунику са Пеаце Пилгрим на предњој страни и 25.000 миља пешке за мир позади, тако да ће људи застати и разговарати, а многи од њих то раде. Остварује све моје контакте за мене, на најљубазнији начин. А они који долазе су веома посебни. Или су искрено заинтересовани за мир или имају добру, живу радозналост. Видите, сада постоји велики интерес за мир. Када сам почео, људи су прихватали рат као неопходан део живота. И сада, наравно, тражимо алтернативе рату. То је заправо добитак - бољи је него што је био. Када сам тек почео, било је врло мало интересовања за унутрашњу претрагу. Сада постоји скоро универзално интересовање за унутрашњу потрагу, што је за мене највећи добитак од свих. И, наравно, пошто о миру у нама самима углавном говорим као о кораку ка миру у нашем свету, интересовање за моју тему расте.

ТХ: Мир, Библија нам каже да ће ратови увек бити са нама. Шта кажете људима који то говоре? Мислите ли да овај мали труд може направити разлику?

ПП: То заправо говори да ће бити `ратова и гласина о ратовима.' Али то пророчанство се обилато испунило кроз векове. Не видим зашто бисмо желели још испуњење тог пророчанства. Такође каже: 'прековаће своје мачеве у раонике и своја копља у српове. Народ неће подићи мач на народ, нити ће се више учити рату.' Можда је дошло време да се то пророчанство испуни. Верујем да јесте. Мислим да је то, наравно, оно што сви ми заиста желимо. Па ипак, има толико песимизма. Разговарао сам са једном дамом која је рекла: "Молим се са вама за мир, али наравно не верујем да је то могуће." Рекао сам: "Зар не мислите да је мир у складу са Божјом вољом?" "О да", рекла је, "знам да јесте." Рекао сам: "Па како ми можете рећи да није могуће оно што је по вољи Божијој?" Не само да је могуће, већ је и неизбежно. Само колико брзо зависи од нас. Сада знам да сваки добар труд доноси добре плодове, и зато настављам да улажем колико могу. Резултате остављам у Божије руке. Можда се неће манифестовати током мог живота, али ће се на крају испољити.

ТХ: Пеаце, није добро, у уобичајеном смислу, прићи жени коју сте управо упознали и рећи "колико имате година?" Али, данас ћу ризиковати. Питаћу те колико имаш година.

ПП: Могу само да вам кажем да не знам, а ово је с моје стране намерно. Ми непрестано стварамо кроз мисао, укључујући и своје доба. Имао сам довољно година када сам кренуо 1. јануара 1953. и рекао сам, "доста је". Од тада сам о себи мислио да сам без година и да сам блиставог здравља, и јесам. Нисам се помладио, али не видим смисла да се млађим. Могу се добро слагати као што јесам, и ако сте раније научили лекције из годишњих доба живота, заиста немате жељу да се вратите у претходно доба живота.

ТХ: Пеаце Пилгрим је данас био мој гост. У својој литератури она каже: „Ходочасник мира је на мојим леђима, 25.000 миља пешке за мир.“ И она је завршила ходање тих миља, али наставља да хода јер њен завет гласи: `Остаћу луталица док човечанство не научи пут мира, ходање док ми се не да уточиште и пост док ми се не да храна.' Чини се да је веома срећна жена.

ПП: Ја сам свакако срећна особа. Ко би могао да упозна Бога, а да се не радује? Желим вам свима мир.