Back to Stories

Чекање отопљавања

Отприлике у ово време током дугог периода зиме почињем да чезнем за пролећем. До марта, постанем помало отупела за лепоту зиме. Иако моја молитва и медитација држе моје срце отвореним да посматрам проток времена и годишњих доба захвалним очима, углавном само желим да хладни дани прођу. Како земља почиње да се топи, често желимо да се процес убрза. Чезнем за светлим цвећем које се лебди на пролећном поветарцу и топлим летњим вечерима на трему.

Иако је нестрпљење према зими само људско, застајем и подсећам се на потребу да полако прођемо кроз ово доба године. Ако журимо кроз промену годишњих доба у природи и у нашим животима, пропустићемо ту границу између зиме и пролећа са њеним важним лекцијама које треба да научимо.

Која је природна сврха и симболика у овом времену отапања? Управо на том месту између очаја и наде налазимо лепоту отапања. Ту је Креативни Живот, или Бог ако хоћете, посебно моћан у нама. Ово је трудно место живота где можемо оживети у празнини наше чежње за оним што смо изгубили и за оно што се још нисмо отворили да примимо. Отапање је плодно место могућности. У сезонском смислу, ово је време када се очврсло семе омекшава за клијање. Стратификација је хортикултурни термин за процес смрзавања и одмрзавања који исцрпљује семе и припрема га за нови живот. Без овог смрзавања и одмрзавања, ембрион семена неће превазићи период мировања и клијати. Управо тај тежак процес умирања за старо ја узрокује да семе развије пукотине у љусци и подстиче га да се креће ка хранљивим материјама и светлости. На крају, из ове тешкоће долази лепота новог живота.

Прича наших душа није много другачија. Волимо да нам је удобно и природно се трудимо да ствари остану исте. Али ако бисмо остали у идеалним, лаким условима, можда бисмо имали мало мотивације за раст. Није ствар у томе да бисмо требали да се осећамо кривим што тражимо удобност; само што колико год се трудили, ствари ће се мењати у циклусима удобности и нелагодности током живота. Тако једноставно ствари стоје. Отопљавање је позив да „изађемо из стања мировања“.

Зато ћу овог марта, уместо да журим кроз отапање, одвојити време и препознати да без обзира колико дубок или дуг је осећај смрзавања - духовног или материјалног - Мистерија Креативног Присуства је ту у отапању да нас позове на нови раст. Корисно је запамтити да се наше очврснуле љуштуре отварају у тешким стварима које се дешавају и да можемо бити подстакнути да посегнемо за духовним хранљивим материјама и светлошћу најдубље љубави. Запамтите, без обзира колико дуго трају промене у годишњим добима или у вама самима, пригрлите путовање. Нови живот долази.

***

Три класичне песме које се баве различитим аспектима преласка из зиме у пролеће...

Отапање

Видео сам како грађанско сунце суши земљине сузе —

Њене сузе радости које су само брже текле,

Волео бих да се протегнем поред пута,
Да се ​​одмрзне и цури са отопљеним снегом,
Која је помешала душу и тело са плимом,
И ја могу да течем кроз поре природе.

Али ја, авај, нити могу звецкати нити се димити,
Једна јота да унапреди велико дело Времена,
Моје је да слушам док ови раде на разбоју,
Тако ће и моја тишина њиховом музиком одзвањати.

- Хенри Дејвид Торо

Пре него што си помислио на пролеће

Пре него што си помислио на пролеће,
Осим као претпоставка,
Видиш, благослови Боже његову изненадност,
Човек на небесима
Од независних нијанси,
Мало изношено од времена,
Инспиративна одећа
Од индига и браон.

Са примерима песама,
Као да ти бираш,
Дискреција у интервалу,
Са геј кашњењима он иде
Неком вишем дрвету
Без иједног листа,
И виче од радости никоме
Али његово серафично ја!

- Емили Дикинсон

[снег се топи]


Снег се топи
и село је поплављено
са децом.

-- Кобајаши Иса, превео Роберт Хас

***

Вирџинија Меј Дротар и њен супруг Дуејн Дротар су управници и оснивачи организације „Шедоубрук“, једног новог, трансформативног експеримента у изградњи заједнице, са седиштем у Охају. „Шедоубрук“ је намењен људима свих средстава и из свих средина, „где тишина и сенка функционишу, међусобна размена и поновно рађање правде, и благостање и служба целокупне особе, се пресецају“. Водећа намера „Шедоубрука“, како је они виде, јесте „да организујемо наше посебне дарове и стручност у колективну активност која би користила једни другима, као и свету у целини. Деловали бисмо и као инкубатор и као уточиште, позивајући друге који желе да допринесу, током овог времена социјалне дистанце и раздвојености, колективном експерименту који храбро предузима кораке да створи културу повезаности која нам је измицала“.

У четвртак, (данас!) 25. маја у 13:30 PST, придружите се интимном дружењу са Вирџинијом и Двејном да бисте сазнали више о њиховом заједничком путовању, тежњама и плановима за Шедоубрук. Потврдите долазак и више детаља овде.

Share this story:

COMMUNITY REFLECTIONS

9 PAST RESPONSES

User avatar
Kristin Pedemonti Mar 25, 2021

Here's to embracing the edge between winter and spring and presence to all it can teach. ♡

User avatar
Ashley Mitchell Mar 27, 2018

"It is this difficult process of dying to the old self which causes the seed to develop cracks in the shell and impels it to move toward nutrients and light. "

I love this line. It is relatable and authentic. I recently started growing tulips in clear jars with river rocks and noticed the cracks in the bulb. My impatience wanting to see the pretty red pedals (symbolizing the coming of spring) is strong but I realize that I should be happy with the crack in the bulb, that it's trying and it longs for the light and nutrients. Not only is this line relatable to plant-life, but also fauna. How many times does a snake shed its skin? A butterfly sheds its cocoon? You need to have darkness to appreciate light, you need to have rain to appreciate the sunshine and it's those in-between times that make the anticipation and the final destination great.

User avatar
Kati Mar 26, 2018

What an inspiring piece. Thank you.

User avatar
Tracey Kenard Mar 26, 2018

Beautiful!!!

User avatar
Patrick Watters Mar 26, 2018

❤️

User avatar
Jude Mar 26, 2018

I Wandered Lonely as a Cloud

By William Wordsworth

I wandered lonely as a cloud
That floats on high o'er vales and hills,
When all at once I saw a crowd,
A host, of golden daffodils;
Beside the lake, beneath the trees,
Fluttering and dancing in the breeze.

Continuous as the stars that shine
And twinkle on the milky way,
They stretched in never-ending line
Along the margin of a bay:
Ten thousand saw I at a glance,
Tossing their heads in sprightly dance.

The waves beside them danced; but they
Out-did the sparkling waves in glee:
A poet could not but be gay,
In such a jocund company:
I gazed—and gazed—but little thought
What wealth the show to me had brought:

For oft, when on my couch I lie
In vacant or in pensive mood,
They flash upon that inward eye
Which is the bliss of solitude;
And then my heart with pleasure fills,
And dances with the daffodils.

User avatar
James Lang Smith Mar 26, 2018

Winter Song

I was there
that day when
winter died
and no-one cried

the crows perhaps
who knows
the crows
they know

the daffodils
they swayed
they swayed
upon the grave

the song bird
song
sung the morning
sung the morning long

And I cried
that no-one cries
when winter
dies

User avatar
Jude Mar 26, 2018

Vic needs a Spring antidote.

[in Just-]
By E. E. Cummings
in Just-
spring when the world is mud-
luscious the little
lame balloonman

whistles far and wee

and eddieandbill come
running from marbles and
piracies and it's
spring

when the world is puddle-wonderful

the queer
old balloonman whistles
far and wee
and bettyandisbel come dancing

from hop-scotch and jump-rope and

it's
spring
and

the

goat-footed

balloonMan whistles
far
and
wee

Related

User avatar
vic smyth Mar 26, 2018

Yes, I love the season when insects come out. When I can perspire and smell like a farm animal. And the aroma of freshly cut grass and exhaust fumes from my lawnmower. I love winter. I'm always saddened to see it fade into Spring.