Звуци тишине

Залазак сунца на Улуру (фотографија Мартина Фишера/Фликр)

„Доћи ће дан када ће човек морати да се бори против буке једнако неумољиво као против колере и куге.“ Тако је рекао бактериолог Роберт Кох, добитник Нобелове награде, 1905. године. Век касније, тај дан се много приближио. Данас је тишина постала угрожена врста. Наши градови, наша предграђа, наше пољопривредне заједнице, чак и наши најпространији и најудаљенији национални паркови нису ослобођени људске буке. Нити постоји олакшање чак ни на Северном полу; млазњаци који прелећу континенте брину о томе. Штавише, борба против буке није исто што и очување тишине. Наше типичне стратегије против буке – чепићи за уши, слушалице за поништавање буке, чак и закони о смањењу буке – нуде никакво право решење јер не чине ништа да нам помогну да се поново повежемо и слушамо земљу. А земља говори.

Дошли смо до тренутка у људској историји када наша глобална еколошка криза захтева да направимо трајне промене у начину живота. Више него икад пре, морамо поново да заволимо земљу. Тишина је наше место сусрета.

Наше је право по рођењу да слушамо, тихо и неометано, природно окружење и да прихватимо било која значења која желимо. Много пре буке човечанства, постојали су само звуци природног света. Наше уши су еволуирале савршено подешене да чују ове звукове - звукове који далеко превазилазе опсег људског говора или чак наших најамбициознијих музичких наступа: пролазни поветарац који указује на промену времена, прве песме птица у пролеће које најављују поновно озелењавање земље и повратак расту и просперитету, приближавајућа олуја која обећава олакшање од суше и променљива плима која нас подсећа на небески балет. Сва ова искуства нас повезују са земљом и нашом еволутивном прошлошћу.

„Један квадратни инч тишине“ је место у кишној шуми Хох , делу Олимпијског националног парка — вероватно најтишег места у Сједињеним Државама. Али и оно је угрожено, заштићено само политиком коју не спроводи сама Служба националних паркова нити је подржавају адекватни закони. Надам се да ће „Један квадратни инч“ покренути тихо буђење код свих оних који су спремни да постану истински слушаоци.

Очување природне тишине је једнако неопходно и битно као и очување врста , обнова станишта, чишћење токсичног отпада и смањење угљен-диоксида, да набројимо само неке од непосредних изазова са којима се суочавамо у овом још увек младом веку. Добра вест је да спасавање тишине може бити много лакше него решавање ових других проблема. Један закон би сигнализирао огромно и тренутно побољшање. Тај закон би забранио свим авионима да лете изнад наших најнетакнутијих националних паркова.

Тишина није одсуство нечега већ присуство свега. Она овде дубоко живи, на Једном квадратном инчу у кишној шуми Хох. То је присуство времена, неометано. Може се осетити у грудима. Тишина негује нашу природу, нашу људску природу и омогућава нам да знамо ко смо. Са пријемчивијим умом и боље усклађеним ухом, постајемо бољи слушаоци не само природе већ и једни других. Тишина се може носити попут жара из ватре. Тишина се може пронаћи, а тишина може пронаћи вас. Тишина се може изгубити, а и повратити. Али тишина се не може замислити, иако већина људи тако мисли. Да бисте искусили чудо тишине које испуњава душу, морате је чути.

Тишина је звук, много, много звукова. Чуо сам више него што могу да избројим. Тишина је песма којота обасјана месечином како пева у ваздуху и одговор његовог партнера. То је шапат падајућег снега који ће се касније отопити уз запањујући реге ритам, тако оштар да ћете пожелети да играте уз њега. То је звук крилатих инсеката који опрашују и вибрирају нежним мелодијама док се одбрамбено увлаче и извлаче из борових грана како би привремено побегли од поветарца, мешавина зујања инсеката и уздаха бора која ће вас пратити целог дана. Тишина је пролазеће јато кестењастих сеница и црвеногрудих брзгела, који цвркућу и лепршају, подсећајући вас на сопствену радозналост.

Јесте ли недавно чули кишу? Велика северозападна кишна шума Америке, није изненађење, одлично је место за слушање. Ево шта сам чуо у „One Square Inch of Silence“. Прва кишна сезона уопште није влажна. У почетку, безброј семенки пада са високих стабала. Убрзо након тога следи тихи аплауз лепршавих јаворових листова, који се тако тихо слежу попут зимског покривача за семе. Али овај тихи концерт је само прелудијум.

Када стигне прва од многих великих кишних олуја, ослобађајући своју моћну химну, свака врста дрвећа производи свој звук на ветру и киши. Чак ни највеће капи кише можда никада неће пасти на земљу. Скоро 90 метара изнад главе, високо у крошњама шуме, лишће и кора апсорбују велики део влаге... док се овај ваздушни сунђер не засити и капи се поново не формирају и спуштају даље... ударајући о ниже гране и падајући на маховину која апсорбује звук... куцкајући по епифитским папратима... тихо падајући по жбуњу боровнице... и ударајући о тврде, чврсте листове салала... пре него што, коначно, капи нечујно савију нежне листове шумског кисељака налик детелини и капљући у земљу. Чује се дању или ноћу, овај течни балет ће се наставити више од сат времена након што сама киша престане.

Подсећајући се на упозорење Роберта Коха, творца научне методе која идентификује узроке болести, верујем да је неконтролисани губитак тишине као канаринац у руднику угља - глобални. Ако не можемо да заузмемо став овде, ако се оглушимо о питање нестајања природне тишине, како можемо очекивати да се боље снађемо са сложенијим еколошким кризама?