Радости давања великих

Џеф Кауфман и Џулија Вајз су млади пар који живи у Бостону. Џеф је софтверски инжењер у Гуглу, а Џулија је социјални радник. Последњих неколико година давали су скоро 60 одсто свог прихода након опорезивања добротворним организацијама које раде на смањењу сиромаштва и спасавању живота у земљама у развоју. Упркос комбинованом приходу који је висок шестоцифрени, они троше нешто више од 15.000 долара годишње на себе. Од 2008. дали су више од 250.000 долара.

То је много новца, и звучи као велика жртва. Али они инсистирају да није. У свом блогу , Џулија пише: „Ствари које највише волимо – проводити време са породицом и пријатељима, правити музику, плесати, кувати, читати – све су ствари које можемо да урадимо уз мали буџет. Када бисмо давали мање, потрошили бисмо више на себе, али вероватно не бисмо били приметно срећнији.“ Она каже да је давање једна од најважнијих ствари у њеном животу, а чини то зато што верује да „људи – сви људи, чак и људи из далеких крајева – не би требало да пате и умиру без потребе“.

Делим то уверење. Моје давање је мала кап у поређењу са оним Џефа и Џулије, али ипак сам успео да донирам око 11 процената свог прихода прошле године, већину у добротворне сврхе које раде на спасавању или побољшању живота у земљама у развоју. И планирам да дам више.

Оно што сам открио је да је велико давање другачије. Када дате значајну донацију, постоји осећај да доприносите мисији, да имате опипљив утицај, да се осећате као да рачунате. Не морате много да дате да бисте направили разлику: кошта само око 30 америчких центи за дехелминтизацију детета у Индији или Кенији, на пример, а цена куповине и дистрибуције мреже за кревет против маларије у Малавију или Демократској Републици Конго креће се од око 5 до 7,50 долара. Али ако можете приуштити да повећате те бројке давањем више, можете помоћи да побољшате животе стотина или чак хиљада људи. Користите калкулатор утицаја на добротворне сврхе Лифе Иоу Цан Саве да видите колико људи можете да помогнете датом донацијом.

Када сам први пут одлучио да почнем да дајем веће, моја филозофија је била „дај док не боли“. Али сада на то гледам другачије. Током протекле деценије трудио сам се да испитам своју имовину, своје навике и стил живота са циљем да елиминишем оно што ми није потребно или оно што ми не доноси срећу. Резултат је да већина ствари које поседујем или радим у свом животу постоји јер сам намерно одлучио да их задржим (или наставим да их радим). То ме чини срећним, што заузврат смањује жељу да купујем све више ствари, јер сам задовољан оним што имам. Могу дати више, јер желим мање.

Када примените овај процес на све аспекте свог живота, он вас покреће ка ономе што је Џулија Вајз описала горе: откривате да не морате да трошите много новца да бисте пронашли срећу и задовољство. Чак и уз скромна примања, можда ћете открити да вам је остало новца за давање, а да не осећате да сте се жртвовали. Филозоф Тоби Орд је урадио нешто овако када је схватио колико новца ће му требати сваке године да финансира једноставан, али удобан начин живота, а затим се јавно обавезао да ће све што заради изнад тог износа сваке године дати у добротворне сврхе до краја свог радног века.

Не може свако да приушти велико давање: или морате да зарадите удобан приход или пронађете начине да живите испод својих могућности. Те опције нису доступне свима нама. Али, како пише Џулија Вајз, „Не морате да будете богати да бисте били великодушни. Људима са гомилом новца би могло бити лакше, али они од нас који морају да размишљају о станарини и намирницама и даље могу да ураде много. Моја бака је донирала 10 одсто свог прихода све док је контролисала сопствени новац, чак и када је живела од чекова социјалног осигурања.

За мене се све своди на ово: Постоји много других ствари које бих могао да урадим са новцем који сваке године дајем ефикасним добротворним организацијама. Али могу ли да смислим нешто боље са тим? Не. Осећам се као најбоља могућа употреба мог новца. Много сам срећнији да дајем велико него да живим велико.