Откуцаји срца бубња

Био је један човек по имену Кен, бескућник у Хаф Мун Беју, где ми живимо. Живео је испод моста у Главној улици. Живео је у свом ауту и правио је дрворезбе. Тако да је све своје дрворезбе имао поређане тамо испод моста и само би се тамо мотао током дана.

У то време, управо сам прошла кроз веома болан развод, мој живот је био помало нестабилан. Осећала сам се веома немирно и несрећно, питала сам се шта ћу да радим, шта ће бити у мом животу.

Једном сам шетао Главном улицом са својим сином Адамом, који је тада имао око 12 или 13 година. Тек је почео да се интересује за бубњеве.

Рекао је: „Тата, желим да ти покажем једног од мојих учитеља бубњева.“

Рекао сам: „Наравно.“

Па ме је одвео преко, испод моста, где је Кен. И рекао је: „Учим да свирам бубњеве од Кена.“

Рекао сам: „Шта?! Учиш да свираш бубњеве од овог бескућника који живи испод моста?“

Рекао је: „Да, сиђи доле и види.“

Нисам био баш срећан због свега тога, али сам сишао и упознао Кена. И сазнао сам његову причу.

Кен је био учитељ у средњој школи у оближњем Редвуд Ситију, и живот му је донео неке проблеме. Изгубио је посао, изгубио је брак, изгубио је кућу, изгубио је све. Није имао ништа.

Али док сам седео тамо испод моста са Кеном, приметио сам да је веома смирен. Деловао је као да је добро. Живот је једноставно био леп.

Питао сам: „Кене, како то да се осећам као да заиста нисам срећан у свом животу? Ја имам толико тога, а ти немаш ништа. Шта се дешава? Како можеш бити тако срећан у свом животу?“

Кен је извукао бубањ и почео да удара у њега.

Рекао је: „Ово је откуцај срца који је увек присутан. Откуцај нас самих; откуцај срца наших живота.“

И почео је да свира свој бубањ.

Онда Адам -- знате, са 12 година -- седне и почне да свира бубањ. Био је присутан. А када је био присутан, начин на који се то код њега појављивало био је звук бубња -- то је био основни откуцај срца.

Тако је Адам постао део групе деце која су сваког уторка увече ишла испод моста и свирала бубњеве заједно са Кеном. У том тренутку, осећао сам се сасвим добро због тога. Сви остали родитељи деце су се такође осећали добро. Били смо сигурни да су деца у добрим рукама.

Адам и његови пријатељи су научили како да контактирају тај основни откуцај срца.

Премотајмо унапред око 20 година.

Шта Адам сада ради? Он је наставник музике у Сан Франциску. Иде у школе у свим различитим насељима. Каже да је понекад веома хаотично, посебно у сиромашним насељима. Нека од деце су бескућници или нису сигурни где ће им родитељи бити; толико се тога дешава у животима те деце. А начин на који он учи децу како да свирају бубњеве јесте да уђе у собу. Онда, уместо да стане испред собе и да им да инструкције -- уместо да каже: „Ево о чему се ради у музици. Ево Ц скале. Ево Д скале.“ -- он само седи у соби и посматра децу како трче около и бацају ствари једни на друге и раде оно што раде.

Онда почиње да удара у бубањ.

На крају, деца почну да ударају у бубњеве. И проналазе ритам који их држи заједно. Тако он почиње своје часове музике.

Причао ми је о једној девојци, која је заправо бескућница и не зна где јој је отац, а њена мајка има неких проблема. Нико у њиховој породици није завршио средњу школу. Почела је да свира виолину и веома је узбуђена. Жели да иде на факултет и постане музичарка. И он је охрабрује.

Ту је Кен, још увек испод моста у заливу Хаф Мун. Он није заинтересован за причу о томе шта му је живот учинио. Он је само са откуцајима садашњости.