Колач од банана и тотални бол: Шта ме је Лондон научио о томе како бити човек

Размишљања о комуникацији, саосећању и тихој бризи од Керале до Велике Британије.

-------

Једно поподне у Волтамстоуу

Једног поподнева у Волтамстоу, где сам одсео код пријатеља, ушао сам у мали локални супермаркет и поздравио продавца. Звао се Фавад. За неколико минута, били смо дубоко у разговору – био је из земље која није превише удаљена од моје, оне коју су обликовале деценије сукоба и отпорности. Фавад је причао о дому, о томе колико се променио. Рекао ми је да је криминал толико опао да продавци сада могу да остављају колица без надзора ноћу. „Наћи ћете их нетакнуте следећег јутра“, рекао је са тихим поносом.

Али онда је говорио и о тешким променама - како младим девојчицама више није било дозвољено да иду у школу, како се свакодневни живот сузио под све већим ограничењима. Разговарали смо отворено, топло, људски, људски.

Касније, када сам поделио овај сусрет са неким локалним пријатељима, они су ме благо упозорили: „Овде ствари тако не функционишу. Уједињено Краљевство је веома приватно место. Не можете тако разговарати са странцима – то није прикладно.“

Био сам затечен. Да ли сам погрешио што сам се упустио у такву врсту људске размене? Да ли се отвореност сада сматра наметљивом?

Колач од банана и благи одговор

Међутим, већ следећег јутра догодило се нешто лепо. Британски комшија мог пријатеља - љубазни, бели господин - покуцао је на врата са топлим колачем од банана који је његова жена управо испекла. Не само да је донео колач, већ је и остао да разговара. Причали смо о свему и ни о чему, и то је деловало природно. Помислио сам: па можда се не ради о „британском“ или „индијанском“.

Можда љубазност нема национални бонтон. Можда саосећању, као и разговору, треба само мало отворености да би текло.

Брајтон: Два спрата, два терета, без речи

Касније у Брајтону, одсела сам код још једне пријатељице — волонтерке која је медијаторка била у локалном већу. Те недеље је присуствовала састанку за решавање сукоба између две комшије које живе у општинским становима — једна на спрату, друга на доле.

На спрату је живела жена која се стално бринула о својој болесној, непокретној мајци. Доле је живела мајка аутистичног детета која је често гласно вриштала и плакала. Бука је толико узнемирила жену на спрату да су полиција и социјалне службе више пута позвани.

На састанку, моја пријатељица је рекла: „Све што сам урадила јесте да сам слушала.“ Пустила је обе жене да говоре. Чула је њихов исцрпљеност, њихов бол, њихове страхове. „Било је суза“, рекла ми је, „али нешто се променило.“ Оно што ме је погодило је следеће: ове жене су живеле само неколико метара једна од друге. Обе су неговале друге. Обе су биле преоптерећене. Али никада нису разговарале једна са другом. Ниједном. Замислите да су, уместо да ескалирају проблем, поделиле разговор. Шоља чаја. Суза. Реч разумевања.

Саосећање изван клиничке неге

Ови тренуци су ме поново навели да размислим о томе зашто сам уопште дошао у Лондон. У цркви Светог Кристофера сам говорио о „тоталном болу“ – концепту који обухвата не само физичку нелагодност, већ и емоционалне, друштвене и духовне слојеве патње.

У Керали смо прилагодили овај модел да буде вођен заједницом и културно осетљив. Али оно што сада схватам јесте да потпуни бол није ограничен само на оне који умиру. Он је свуда.

Код жене исцрпљене од бриге.

У мајци која није у стању да утиша патњу свог детета.

У човеку који је миљама далеко од куће, носи тиху носталгију за земљом коју је оставио за собом.

У онима који желе да говоре, али не знају како, и у онима који се плаше да слушају.

Ризик од губитка ушију

Живимо у свету где се индивидуализам често слави, а приватност - иако дубоко важна - понекад може постати препрека уместо границе.

Наравно, самоћа није увек туга; за неке је бити сам избор, чак и уточиште. Усамљеност је, на крају крајева, дубоко лична – оно што једном делује изоловано, другом може бити мирно.

Али бринем се да ако се саосећање учи само у клиничким условима – или се повезује само са крајем живота – ризикујемо да га изгубимо тамо где је најпотребније: у уобичајеним ритмовима свакодневног живота.

Ако не научимо децу како да слушају, како да задрже туђа осећања, како да се носе са нелагодношћу, могли бисмо да одгајимо генерацију која зна како да функционише, али не и како да осећа.

Ми смо, у својој суштини, друштвена бића – не само створена да преживимо, већ да коегзистирамо. А коегзистенција захтева више од присуства. Она захтева да приметимо бол једни других.

Завршна рефлексија

Оно што је почело као професионално путовање постало је, за мене, низ дубоко личних лекција.

Дошао сам у Лондон да говорим о системима неге, о палијативним моделима. Али оно што носим назад је нешто једноставније: разговор са продавцем, парче торте од банане, тишина између два комшије у проблемима.

Ово нису изванредни тренуци. Али можда саосећање никада није. Не ради се о великим гестовима. Ради се о задржавању простора - за приче, за туге, једни за друге.

И то је палијативна нега. И то је, верујем, нега која је свету тренутно најпотребнија.