Шта нас смрт може научити о животу

Смрт је важан савезник у цењењу живота. Не мислим на морбидну преокупацију смрћу. Уместо тога, мислим на осећај свести о нашој коначности као физичких бића – искрено признање кратког времена које имамо да волимо и учимо на овој земљи. Сазнање да ће наша тела неизбежно умрети пробија наше везаности за достојанствено лудило нашег друштвено конструисаног постојања. Смрт је пријатељ који нам помаже да се ослободимо везивања за друштвени положај и материјалне поседе као извор крајње сигурности и идентитета. Свест о смрти нас тера да се суочимо са сврхом и смислом нашег постојања, овде и сада.

Они који су имали искуства блиске смрти потврђују да свест о смрти може бити бескомпромисни пријатељ, враћајући нас у контакт са оним што је најважније. Уобичајено осећање које изражавају многи преживели блиске смрти је смањен нагласак на новцу и материјалним стварима и повећано поштовање према природи и љубави према другим људима. Др Кенет Ринг, истраживач искустава блиске смрти, цитира младића који је имао искуство блиске смрти након тешке саобраћајне несреће. Као резултат тога, младић је открио да је развио „свест да се у животу дешава нешто више од самог физичког дела... Била је то само потпуна свест не само о материјалном и колико можемо да купимо - у смислу аутомобила и ствари, или хране или било чега. Постоји више од пуког конзумирања живота. Постоји тачка у којој морате да му дате и то је заиста важно.“

Ганди је једном рекао: „Као што се мора научити уметност убијања у обуци за насиље, тако се мора научити уметност умирања у обуци за ненасиље.“ Ако желимо да водимо ненасилне и љубавне животе, онда можемо почети тако што ћемо се помирити са сопственом смрћу. Схватање да морамо умрети буди нас из нашег друштвеног сна и ставља нас у стварност наше ситуације. Смрт је непоколебљив партнер у животу – неизбежна сигурност против које се морамо борити док раздвајамо значајно од тривијалног у нашем свакодневном животу. У том смислу, размотрите речи Надин Стеир из Луисвила, Кентаки, која је имала 85 година када је написала: „Кад бих имала живот да проживим поново“:

Волео бих да следећи пут направим више грешака. Опустио бих се. Размршао бих се. Био бих глупљи него што сам био на овом путовању. Мање ствари бих схватао озбиљно. Више бих ризиковао. Пењао бих се на више планина и пливао у више река. Јео бих више сладоледа и мање пасуља. Можда бих имао више стварних проблема, али бих имао мање измишљених... Био сам једна од оних особа које никада не иду никуда без термометра, термофора, кабанице и падобрана. Кад бих морао поново да то урадим, путовао бих лакше него што јесам.

На крају, размотрите мудрост из сада углавном заборављене књиге, написане у Сједињеним Државама 1877. године. На својим завршним страницама „Краљевски пут живота“ описује перспективу на живот која произилази из уважавања смрти. Иако написана стилом љубазне елоквенције који потиче из ранијег доба, она јасно говори чак и данас:

Ниједан пол није поштеђен, ниједна година није изузета. Величанствени и дворски путеви којима монарси пролазе, пут којим ходају књижевници, пут којим прелази ратник, кратки и једноставни анали сиромашних, све води на исто место, све се завршава, ма колико им се руте разликовале, у тој једној огромној кући која је одређена за све живе... Без обзира на то који положај части заузимамо, сви смо подложни смрти... Правилан поглед на смрт може бити користан за ублажавање већине неправилних страсти. Тако, на пример, можемо видети шта похлепа доводи до ковчега шкртости; то је човек који се никада није могао задовољити богатством; али погледајте сада неколико дасака које га окружују, а неколико квадратних центиметара га садржи... Погледајте последице неумерености у гробници прождрљивца; погледајте његов апетит сада потпуно засићен, његова чула уништена и његове кости расуте.

Ове поруке су јасне. Не можемо се сакрити од смрти. Њен загрљај ће у потпуности прогутати наше друштвено постојање. Радна места, друштвени положај, материјална добра, сексуалне улоге и слике – све мора да се преда смрти. То не значи да треба да напустимо своје материјално и друштвено постојање. Уместо тога, то значи да свесним поштовањем чињенице наше физичке смрти, тиме добијамо снагу да продремо кроз друштвено претварање, разметљивост и збуњеност који обично замагљују наш осећај за оно што је заиста значајно. Свест о смрти је савезник за испуњавање наших живота осећајем непосредности, перспективе и пропорције. Признајући стварност смрти, можемо потпуније ценити наш дар живота.

Ако бисте изабрали смрт као савезника (као подсетник на драгоценост сваког тренутка) и ако бисте изабрали универзум као свој дом (као подсетник на импресивне димензије нашег постојања), да ли би квалитет живости, непосредности и дирљивости природно испунио ваш живот из тренутка у тренутак? Ако бисте знали да ћете умрети у року од неколико сати или дана, да ли би најједноставније ствари добиле блистав и продорни значај? Да ли би сваки тренутак постао драгоцен изнад сваке претходне мере? Да ли би сваки цвет, свака особа, свака пукотина на тротоару, свако дрво постало пролазно и никада неће бити поновљено чудо? Једноставност живота помаже да се оваква јасноћа и уважавање унесу у наше животе. На које начине је уважавање смрти користан партнер у вашем животу?