Еулоги Фор Ми Мотхер

ЕДНА ФУЕРТХ ЛЕМЛЕ
11. април 1916 --- 17. април 2011

Првих 58 година мог живота, морам рећи да је мој однос према мајци био сложен и тежак. Била је огромна личност, пуна великих страсти, креативности, беса и великодушности. Сећам се да сам пријатељима рекао да волим своју мајку у малим дозама, али да она није долазила у малим дозама. Она је била сила природе.

Није имала осећај за границе; Моје сећање на одлазак у ресторане са Едном је било да док је конобар стављао мој тањир испред мене, њена виљушка би била у мојој храни пре него што сам успео да подигнем свој. Често би се појавила у мојој кући било где у свету, непозвана.

Такође је била веома контролисана. Након што је доживела трауму смрти сопствене мајке када је имала само 11 година, осетила је потребу за преживљавањем да контролише све и свакога око себе.

Док смо моја браћа и сестре и ја одрастали, нико заправо није разговарао са мојом мајком; она вам је некако држала предавања. Имали смо чак и скраћеницу за њих: ЛФТс или Лецтуре фор Тодаи.

Истовремено, била је и веома креативна и иновативна. Писала је, сликала, имала је самосталну изложбу свог рада у Њујорку и Паризу; Била је веома ангажована у покушајима да донесе више мира у свет, тако да је радила са УН и са Асоцијацијом за спољну политику. Мислила је да би свет био мирнији када бисмо сви делили заједнички празник, па је измислила свој светски празник, Дан захвалности. Била је иновативна, и по много чему далеко испред свог времена. На пример, када је видела своју децу тинејџера како носе своје тешке школске уџбенике на грудима, или у тешким торбама, увезла је ранце из Швајцарске у којима је носила књиге. Можете видети како се та идеја ухватила. Видела је пилоте како се скутерима крећу по аеродрому у Копенхагену и увезла их.

Такође је учинила ствари забавним. Сећам се да сам као дете имала равна стопала, па би она направила игру бацања кликера по целој дневној соби и имали бисмо такмичење ко може да покупи највише кликера нашим прстима. У дневној соби је био округли кревет. Било је пуно смеха са Едном.

Волела је и забаве. Завршну годину средње школе провео сам на Хавајима, у школи Пунахоу. Непосредно пре дипломирања, рекао сам својим колегама из разреда да ако неко иде на исток на колеџ нема где да оде за Дан захвалности, може да дође у нашу кућу у Њујорку. За викенд је дошло 38 људи. Сви су преспавали, а тела је било свуда. Моја мајка је то волела.

Према тим људима које је волела, била је неизмерно великодушна. Усуђујем се да кажем да су сви у овој соби били дирнути њеном великодушношћу. Њен симбол за Дан захвалности, и за њен живот, био је рог изобиља, симбол бескрајне благодати и давања. И то је живела.

Наш однос је почео да се мења пре 10 година, када сам снимио филм о њој, под називом "ЕДНА Тхе Мовие". Поверена ми је њена прича.

Такође, како је старила, почела је да омекшава. Пре нешто више од 5 година, добио сам позив у 5:30 ујутро од једног од њених неговатеља са Хаваја. Рекла је да је моја мајка у хитној са високом температуром, убрзаним откуцајима срца, без крвног притиска и упалом плућа. Рекао сам: "Долазим." Када сам мењао авион у Сан Франциску, на мобилни телефон ме је позвала драга пријатељица моје и мајке, докторка Чери Гарви која је волела моју мајку више од 40 година. Рекла ми је: "Када стигнеш на Острво, немој прво ићи у хотел. Дођи право у болницу. Мислим да сада гледамо колико сати." Рекао сам, "Цхери, имам 6 сати лета пред собом. Шапни јој на уво да долазим, и боље је да сачека." Цхери јесте. Моја мајка је чекала. Стигао сам на Хаваје, отишао директно у болницу и држао је за руку наредних 8 дана.

У то време наша веза се променила. Више није могла ништа да контролише. Али седели смо, причали смо, а она ми је чак и певала. Као да је имала оно што је будисти зову „Оригинално лице“. Лице које имаш пре него што се родиш. Била је слатка, лепа, блистава и пуна љубави, и тако сам се осећао према њој. Током те недеље када сам био сам са њом, морао сам да јој кажем да је волим и колико ценим све што је учинила за мене и моју породицу. Сви, осим ње, су мислили да она умире, па сам рекао све оно што сам мислио да можда више никада нећу имати прилику да кажем. Једног поподнева, седео сам поред њеног кревета, држећи је за руку. Имала је затворене очи. Рекао сам јој да је волим, захвалио сам јој. Рекао сам јој да сви волимо да је имамо у близини, али ако ствари дођу до тачке где је желела да иде, да је у реду. Недостајала би јој, али да је тамо где је ишла безбедно и да ће је тамо волети и овде волети. Није се померила. Рекао сам: "Мама, волим те и желим да знаш да ти опраштам све начине на које си ме можда нехотице повредио." Није се померила; чак ни трепавице, али сам чуо њен глас јасно кроз телепатију: "Опростите ми за шта? Шта сам урадио?" Насмејао сам се. Перфецт Една. Благослови њено срце, још увек у карактеру.

Након тога се стабилизовала и одлучила да остане за свој 90. рођендан. То је било пре 5 година. Умрла је 6 дана након свог 95. рођендана прошле недеље. Током последњих 5 година направио сам око 25 путовања да је видим. Постало је тако слатко.

Био сам благословен што сам био са њом током последњих дана њеног живота, и што сам био ту када је умрла. Цхери Гарви је такође била ту, буквално даноноћно у последња 2 дана живота моје мајке. У последњих неколико сати њеног живота деца и унуци су јој говорили да је воле. Пустио сам филм који сам о њој снимио за њен 85. рођендан, како би могла да чује сву своју децу и унучад, свог зета, Робија Боснака, и пријатеље попут Еле Клајн која је данас овде са нама, да јој кажу да је воле и да је цене. И могла је да чује себе, својим гласом, како јасно и снажно прича своју причу и даје свој тестамент. На крају, мама је била храбра, слатка и купала се у љубави док је пролазила.

Захвална сам што смо провели време заједно током протеклих 5 година и што ми је дата прилика да излечим потешкоће првих 58 година наше везе, а сада да завршим у месту дубоке љубави и уважавања једне изванредне жене. Една, недостајаћеш.