Буде на смртној казни: Мост уметности и пријатељства

Буддхас он Деатх Ров је настао као резултат сарадње двојице пријатеља из пера, са седиштем у Сједињеним Државама и Финској. Њихова имена: Мојо и Марија

Оно што следи је транскрипт писма које је Мојо откуцао Марији из Деатх Ров. Користећи странице одбаченог атласа за канцеларијски материјал, он одговара на њена питања о свом односу према уметности, дели своје виђење самице и достојанствено и елоквентно преноси трансформацију на коју је људски дух способан чак и усред таме...

Увек сам био фасциниран уметношћу и начином на који су други могли да праве слике, али моја идеја о уметности пре и током мог затвора била је ограничена на прављење слика ради прављења слика које су биле привлачне. Никада нисам замишљао да се уметност може користити као мост између две тачке на мапи живота, или двоје људи.

Када сам дошао у затвор био сам прилично неартикулиран и заклео сам се себи да више никада нећу дозволити да неко други исприча моју причу. Ја бих од сада па надаље то рекао.

Почео сам да читам оно што сам могао да дођем у руке – укључујући стари речник са корицама и много страница истргнутих из њега које ми је неко дао. Почео сам да испробавам нове речи које сам стекао у разговорима са момцима овде, на њихову љутњу јер нису могли да схвате зашто бих користио оно што би они назвали речју од пет долара за разговор од два цента.

Али знао сам да оно што желим да радим јесте да овладам уметношћу комуникације.

Неколико година касније почео сам да пишем поезију и чланке, али сам приметио да размишљам сликама које се не могу пренети речима. Ипак, недостајала ми је мера визуелног језика. Почео сам да гребам около покушавајући да пронађем свој глас.

Неки од мојих раних утицаја и људи који су ме охрабрили била је моја добра пријатељица Ингрид и књиге о Францу Марку, Кандинском, Баскијату и књиге из историје уметности које ми је слала, као и уметнички делови новина које су тајно преношене од затвореника до затвореника јер је преношење новина овде илегално.

Дуго сам се бавио тешким емоцијама у простору своје уметности. Већина је била испуњена болом, љутњом и тугом и никако не бих могао рећи да ће дело послужити као мелем или инспирација. То ми је једноставно било најгоре у форми слике.

Онда, након неколико година овога и након читања књиге Алекса Греја Мисија уметности, схватио сам да се уметност може користити за подизање и лечење.

Читање Греја натерало ме је да своју идеју о уметности развијем даље од гумене собе у којој сам дивљао, у проналажење светог простора у себи, а затим да ту светост, ту посебност живота који сам пронашао у себи, пренесем у свет.

Тада сам почео да правим Буде.

Када ме је државни тужилац на суђењу сликао као неспособног за живот, то је у великој мери нарушило моју већ непостојећу самопоштовање и нисам желео да дозволим никоме да одређује како ме други виде после тога.

Оно што ми је то на крају учинило јесте да ми је показало да упркос мојим тешким грешкама у животу и свој штети коју сам створио другима, у мени још увек постоји нешто вредно.

Покушавам да искористим одбачене или игнорисане делове у својој уметности, јер сви имамо нешто што је вредно за другога, само то морамо да пронађемо – а требало ми је да дођем на смртну казну да пронађем своју вредност као човека и грађанина света.

Починио сам нека тешка дела у свом животу и никада нећу моћи да их поништим. Ипак, најмање што могу да урадим је да се побољшам.

Надам се да ће неко други такође преузети контролу над њиховим наративом и испричати себи нову причу, већу причу о себи. За сву нашу корист.

Моио скица оловком у боји под називом „ Компанија“

Мојо о самици

Реггие ми је једном рекао да можемо да користимо ове ћелије као ћелије за медитацију које користе монаси у манастирима.

Али затвор није манастир. И мада ћу можда дати све од себе да искористим могућности које имам за истинску праксу у границама ове ћелије, изгубити додир са оним за шта је ћелија намењена била би грешка.

Прво би било да не видим ствари онакве какве јесу, што је нешто на шта ме моја пракса подстиче да радим у сваком тренутку: да видим ствари исправно.

То такође не би послужило мојој посвећености подизању свести о нехуманости и деструктивности самице. Посвећен сам томе да помогнем да се овај разговор настави док не видимо неке промене.

***
Смешно је како је ствар постављена да те убије је ствар коју користиш да те излечи. Самица је најбољи спаринг партнер за затвореника који држи. То је најбољи гуру, најбољи учитељ.

Чудно, знам, али је истина.

У овој ћелији сам научио уметност стрпљења, уметност ћутања, а њени плодови су тако слатки. Научио сам уметност интроспекције и шта она може учинити да побољша нечији осећај себе.

Научио сам да чекам ову ћелију са стрпљењем које ми је наметнуло. Више не вичем у агонији у стиску ћелијске тишине.

Знам да ако неко изађе одавде после четири деценије, требало би да ми буде добро у деценију и по. Управо се загревам.

Али таква је и ова ћелија.

***

Не очекујем да ћу икада бити жива пуштена из самице.

Могао бих умрети следеће године, могао бих умрети ове године. Не осећам велику забринутост због овога.

Оно што ме највише брине је да проводим време на достојан начин. Смета ми то што сам ја отпад за друге овде. У филму Матрикс, људи су ипак служили некој сврси. Они су били гориво! Ево, моја сврха није никаква.

Ставите ме испред камере и пустите ме да разговарам са неком ризичном децом. Научи ме да плетем да направим ћебад за бескућнике. Дозволите ми да дам крв или неке органе!

Ја сам здрав мушкарац. Када будем погубљен, нећу моћи да донирам ниједан свој орган јер ће у том тренутку бити уништени хемикалијама [...].

Дакле, моји протести су моји донирани органи. Моје излагање су моји донирани органи. Моја уметност су моји донирани органи.

Моио скица мешовитих медија под називом 'Ослободи'

Са 18 година Мојо је убио двоје људи. Осуђен је на смрт и последњих петнаест година држан је у самици на смртној казни. Тамо, по сопственим речима, он ради на томе да „углади своју душу, очисти мрље са срца и отвори прозоре свог ума“. Закључан у ћелији мањој од паркинг места, Мојо је започео потрагу за самооткривањем. У настојању да разуме и поврати сопствену причу, постао је страствени читалац, задубљујући се у књиге о црначкој историји, уметности, правосудном систему, психологији, духовним текстовима, фикцији и још много тога. Почео је да ствара уметност као средство за истраживање сопствених искустава и емоција. Лишен скоро сваког облика друштвене интеракције, почео је да комуницира са људима у спољном свету путем писама. Једном, из суседног кавеза у дворишту за рекреацију, један затвореник је Мојоа упознао са јогом и медитацијом. У годинама које су уследиле, Мојо се обавезао на редовну праксу.

Мојо (свахили за срце/дух) је име четкице које је уметник усвојио.