Прави начин реаговања на неуспех

Моја жена Елеонор и ја смо били у посети неким пријатељима једне суботе када се њихова деветогодишња ћерка, Дана*, вратила кући. Била је на ивици суза, једва се суздржавала.

„О, душо“, рекла је њена мама. „Шта се десило на пливачком такмичењу?“

Дана је одлична пливачица. Вредно тренира, стиже на тренинг пливања скоро до шест ујутру, а плива и понекад поподне. И њен труд је награђен; често побеђује у својим дисциплинама, освајајући бодове за свој пливачки тим. Јасно је да је веома поносна на те победе.

Није тако са свим њеним подухватима. Она се мучи са неким предметима у школи, ради додатне математичке домаће задатке да би пратила осталу децу и добија посебну помоћ око читања. Али увек вредно ради.

„Дисквалификовала сам се“, рекла нам је. Добро је отпливала трку, али је скочила у делићу секунде пре него што је стартни пиштољ опалио: лажни старт.

Били смо у предсобљу куће, а она је села на доњу степеницу, са торбом за купање и даље на рамену, зурећи у празно, готово без израза лица.

„Душо“, рекао је њен тата, „има још много пливачких такмичења у сезони. Имаћеш друге шансе да победиш.“

Рекао сам јој: „Чињеница да си прерано напустила блок значи да си била на ивици. Трудиш се да не губиш ни милисекунду на оклевање. То је прави инстинкт. Погрешно си проценила тајминг, али то је у реду. Што више ово радиш, бићеш боља у томе.“

„Сваки пливач у сваком тиму је у неком тренутку био дисквалификован“, рекла је Елеонор. „То је део спорта.“

„Сигурна сам да ће ти тренер помоћи да вежбаш стартове пре следећег такмичења“, рекла је њена мама, „и схватићеш тачно када да скочиш са блока како не би изгубила ни секунду, али ни да се не зарониш прерано. Схватићеш.“

Ништа што смо рекли није изгледало као да има икаквог утицаја на њу. Ништа није променило њен безизражајни поглед. Ништа није помогло.

Онда је дошла њена бака Мими.

Сви смо стајали изнад Дане, када је Мими прошла поред нас и села поред ње. Обгрлила је Дану и само тихо седела. На крају, Дана је наслонила главу на Мимино раме. После неколико тренутака тишине, Мими је пољубила Дану у главу и рекла: „Знам колико се трудиш око овога, душо. Тужно је бити дисквалификована.“

У том тренутку, Дана је почела да плаче. Мими је наставила да седи тамо, са руком око Дане, неколико минута, не говорећи ништа.

На крају је Дана погледала Мими, обрисала сузе и једноставно рекла: „Хвала Мими.“ И помислила сам да би сваки вођа, сваки менаџер, сваки члан тима, требало да ово види.

Сви ми осим Мими смо пропустили оно што је Дани било потребно.

Покушали смо да је утешимо тако што смо јој помогли да види предност неуспеха, ставили пораз у контекст, научили је да из њега извуче поуку и мотивисали је да ради више и да се побољша како се то не би поновило.

Али ништа од тога јој није било потребно. Већ је то знала. А ако и не би, сама ће то схватити. Оно што јој је било потребно, оно што није могла себи да пружи, оно што јој је Мими пружила руку и дала?

Емпатија.

Морала је да осети да није сама, да је сви волимо и да њен неуспех то не мења. Морала је да зна да разумемо како се осећа и да имамо поверење да ће то схватити.

Желео сам да сваки вођа, менаџер и члан тима то види, јер емпатичан одговор на неуспех није само најсаосећајнији, већ је и најпродуктивнији.

Емпатија комуницира поверење. А људи најбоље раде када осећају да им се поверава.

Када седим са тобом у твојој грешци или неуспеху, а да не покушавам ништа да променим, дајем ти до знања да си добро, чак и када не дајеш резултате. И, супротно интуицији, осећај доброг самопоуздања – када не успеш – чини да се осећаш довољно добро да устанеш и покушаш поново.

Већина нас то пропушта. Типично, када људи не успеју, кривимо их. Или их учимо. Или покушавамо да им помогнемо да се осећају боље. Све то, парадоксално, чини да се осећају још горе. Такође подстиче одбрамбени став као чин самоодржања. (Ако нисам добро после неуспеха, боље би било да смислим како да то представим тако да не буде мој неуспех.)

Наше намере су добре; желимо да се особа осећа боље, да учи, да избегне поновну грешку. Желимо да заштитимо наше тимове и наше организације.

Али учење – избегавање будућих неуспеха – долази тек када се осећају добро у вези са собом након неуспеха. А тај осећај долази из емпатије.

Срећом, изражавање емпатије је прилично једноставно. Када неко направи грешку или погреши на неки начин, само га саслушајте. Не прекидајте, не нудите савете, не говорите да ће све бити у реду. И не бојте се тишине. Само слушајте.

А онда, после неког времена, размислите о томе шта сте их чули да говоре, шта осећате да осећају. То је то.

Рекао сам једноставно, не лако. Тешко је само слушати и размишљати. Тешко је не давати савете или не решавати проблем. Тешко, али вреди труда.

После неког времена, Дана је устала са степеница, сви смо вечерали, а онда је отишла да гледа ТВ.

Разговарали смо у дневној соби када је ушла да нам пожели лаку ноћ.

„Како се осећаш?“ упитао сам је.

„У реду, претпостављам.“ Слегнула је раменима. „Још увек сам разочарана.“

Скоро сам јој рекао да не брине, да ће све бити у реду, да ће се ујутру осећати боље, да увек постоји следећа трка, да има пуно времена за тренинг.

Скоро.

„Разумем“, рекао сам јој. „То је штета.“

*Имена и неки детаљи су промењени