Већ имамо све што нам је потребно

У Шикшантару покушавамо да подржимо прелазак са глобализоване културе у којој доминира новац на културу мањих размера, усмерену на односе.

Моја бака никада није ишла у школу, никада није знала да чита ни пише, а била је тако мудра и бриљантна жена. Била је невероватно креативна, могла је да смишља песме, плесове и игре на лицу места. Имала је тоне практичног знања о биљним лековима и лековитим праксама, и била је најеколошки свеснија особа коју познајем. Ништа никада није пропало; увек би од свега нешто направила. За њу је све било повезано и сав живот је био важан, од мрава, преко паса, до крава, до људских бића. Због ње сам почела да питам и тражим више таквог утемељеног знања.

Мој активизам је увек био дефинисан оним што је изводљиво, а не оним против чега се боримо. Које су позитивне ствари које можемо створити у свету и како се оне стварају управо сада? Заинтересован сам да подржим људе тамо где је њихова страст сада, као и да покушам да откријем њихове страсти кроз процес слушања и дијалога. Постоји хиљаду улазних тачака за оспоравање овог система и обликовање алтернативних могућности.

Шикшантар значи „трансформација начина на који живимо и учимо“. Подстиче појединце и заједнице да поврате контролу над сопственим процесима учења и кроз то поврате своје главе, руке и срца. Шикшантарова филозофија проистиче из Гандијевог принципа Свараџа, који се односи на самовладање и сјај самог себе. То је индивидуална и заједничка самореализација и допринос.

Шикшантар подржава локализацију како би се економија, екологија и образовање вратили кући. Полази од претпоставке да сви већ имамо ствари које су нам потребне да допринесемо добробити нашег места, било да су то новчана средства, материјали у натури, наше време, наша енергија или наш дом. Када ово укључимо у ток дељења као заједница, то може служити и подржати све нас. Веровали или не, али ја имам: већ имамо све што нам је потребно.

Такође подржавамо људе који желе да истраже могућности за учење ван монопола школа и факултета. Свуда око наших заједница налази се обиље ресурса. Они долазе у облику занатлија и уметника, пољопривредника и пословних људи, домаћица и духовних водича. Свако доноси мудрост, креативност, радозналост, машту, вештине, визију и искуство, које се може делити кроз генерације.

На пример, Шикшантар сматра цео град Удајпур [Раџастан] „градом који учи“. Деца, млади, одрасли и старији учествују у разменама, дијалозима заједнице, радионицама одвикавања, локалним медијима итд. Они доводе у питање доминантни модел градског живота – са његовом потрошњом, отпадом, отуђењем и загађењем – и схватају како да живе другачије.

Много радим са породицама на стварању различитих простора за учење у њиховим насељима, попут радионица и фестивала. Радимо све врсте ствари: позоришне радионице, плесне радионице, музику, заједничке игре. Правимо много рукотворина од отпадних материјала попут кокосових љуски, гумених унутрашњих гума, одбаченог папира, остатака тканине. И бавимо се природним и еколошким градским животом – баштованством на крову, сакупљањем кишнице, кувањем на соларну енергију, мешањем бицикала. Уметници, пољопривредници, исцелитељи и кувари нуде своје вештине јавним местима и интеракцијама.

И трудимо се да направимо разлику. На пример, неколико људи се окупило како би покушало да заустави употребу пластичних кеса на местима попут пијаца и продавница. Такође смо обишли различите хотеле и спровели анкету о „зеленом лишћу“ како бисмо подржали еколошки прихватљивији и културно прикладнији туризам у граду.

Још један важан део мог рада са Шикшантаром била је подршка мрежи људи који су изашли из система. „Излазак из система“ је изазов за „напуштање система“. Он обухвата храброст и човечност оних који су напустили систем који им не служи и уместо тога стварају другачије путеве. Ови путеви укључују шегртовање, путовања, могућности за услуге и предузетништво. Али не ради се само о напуштању школе или факултета. Ради се и о напуштању дехуманизујуће каријере или токсичних производа или негативних односа и настављању ка усклађивању својих вредности са својим праксама. Чак смо направили и часопис који документује различита искуства људи са изласком из система, као и сјајне могућности учења.

Шикшантар је заузет покретањем Свараџ мултиверзитета, како би млади могли да заобиђу факултет и уче кроз стварне шегртовања са вршњачком заједницом. Стећи ће практичне вештине, од снимања филмова, преко кувања, до компостирања и десктоп издаваштва. Последњи део програма им пружа прилику да искористе своје вештине за покретање посла који је локално укорењен и еколошки свестан.

Део инспирације за мој рад долази из идеје да већи систем, суперструктура, има само онолико утицаја на нас колико му ми настављамо дати. Садашњи премијер тибетанске владе у егзилу једном ми је рекао да уместо да размишљам о уништењу система, треба да размишљам о његовом одрицању. То ми је остало у сећању. Ако престанемо да покушавамо да поправимо или уништимо доминантни систем – а под тим мислим на насилне, конзумативне и нехумане институције – и усмеримо пажњу на растуће разноврсне тачке светлости и моћи, можда ћемо се наћи у свету који желимо да видимо.

Простори и могућности за учење су свуда око нас. Само су наше сопствене заклоне те које нас блокирају. Што више можемо да скинемо те заклоне и почнемо да видимо људе и места због њихове снаге и лепоте, то више можемо заиста да учимо и да се повезујемо. На тај начин, такође, можемо да излечимо много штете која се наноси током многих година и која се и данас наноси. Што више можемо да се видимо и слушамо, мислим, то је више наде.