Збогом Јазавче

ауторска права Mulberry Books, 1992

Да ли сте икада читали књигу „Јазавчеви опроштајни поклони“? Она говори о старом Јазавцу који зна да ће ускоро умрети и брине се како ће се његови пријатељи Кртица, Жаба, Лисица и Зец носити са његовим одласком након што сиђе низ „Дуги тунел“. Остатак ове прелепо илустроване књиге врти се око дирљивих и креативних начина на које Јазавчеви пријатељи на крају негују његово наслеђе и превазилазе свој губитак.

То је једна од мојих омиљених дечјих књига и има посебно место у мом срцу јер ми је први пут прочитана ноћ пре него што је моја мајка умрла. Била је даровити психотерапеут која је скоро 30 година радила са терминално болесним пацијентима и њиховом ожалошћеном децом и добила је француски орден Легије части за свој допринос области палијативне неге. Али тог последњег дана свог живота, она је лежала у коми у истој великој париској болници у којој је пратила многе друге до краја њиховог живота. Умирала је од рака панкреаса.

Моја сестра и ја смо те вечери биле поред наше мајке, веома свесне да би то могло бити последње. Скоро сви који су је добро познавали већ су дошли да се опросте током претходних неколико недеља, али ми смо и даље чекале последњег посетиоца. Једна од ученица наше мајке нам је раније тог дана писала да замоли за дозволу да последњи пут види свог вољеног ментора и да се лично опрости. Знала сам колико јој је ово важно, због дирљивог имејла који је написала неколико дана раније, у којем нам је рекла колики је утицај наша мајка имала на њен живот, и професионално и лично. Зато смо се радовале што ћемо је упознати. Након што је стигла и поздравила нас, тихо је села поред мајчиног кревета, а затим је почела да разговара са њом као да је потпуно будна и присутна. Ни моја сестра ни ја нисмо биле изненађене тим. Тако нас је мајка увек учила да се опходимо према свакоме ко је у коми: „увек претпостављајте да вас савршено чују и обратите им се директно.“

Дакле, веома љубавним гласом, ова млада жена по имену Изабел је рекла нашој мајци да је много размишљала о томе шта јој највише жели рећи. И наставила је да јој се захвали на свим поклонима које је добила од ње током година. Њен списак је био веома дирљив. Чак је поменула и начин на који се наша мајка опходила према болничком особљу. У овој великој болници где је дуги низ година радила као директорка психологије, познавала је сваког члана особља по имену. И увек је могла да их поздрави личним питањем које се односило на нешто што је знала о њиховим животима (њиховој деци, њиховим надама, њиховим бригама). Обраћала се хирурзима, медицинским сестрама, рецепционарима и особљу за чишћење са једнаком пажњом и поштовањем. То је оставило велики утисак на Изабел, која нам је те вечери рекла да се труди да научи и запамти свачије име у болници у којој сада ради.

Након што је завршила са изражавањем захвалности, Изабел је рекла нашој мајци да је са собом понела „Јазачеве опроштајне поклоне“, мислећи да би можда желела да још једном чује причу. Пре него што је наставила, окренула се ка мојој сестри и мени и објаснила да је то прича коју је наша мајка често читала ожалошћеној деци у својој терапијској пракси. Такође је то књига коју је са одушевљењем препоручила млађим терапеутима који су се код ње обучавали. Наша мајка нам је током година читала безброј дечјих књига, тим топлим и душевним гласом који је сада утихнуо. Била је магичан приповедач. Али ни моја сестра ни ја никада нисмо чуле ову посебну причу.

Дакле, ово су околности под којима смо добили неочекивани дар да први пут чујемо Јазавчеву причу. Иако смо моја млађа сестра и ја тада биле одрасле особе (38 и 40 година), биле смо и деца која су туговала. И док смо слушале Изабелин слатки приповедачки глас, нисмо могле а да не осетимо као да је наша мајка некако пронашла начин да подели ову последњу причу са нама, да нам помогне да се носимо са њеним одласком. Било је то дубоко дирљиво искуство и неочекивани опроштајни поклон, на којем ћу увек бити захвална. На француском, књига се зове „Au Revoir Blaireau“ (тј. Збогом, Јазавче). И то су на крају биле последње речи које сам шапнула мајци на уво пре него што сам је оставила да спава. Умрла је у зору следећег дана, окружена ноћним особљем које је тако добро познавала.

Од тада сам много пута читала и поново читала „Јазачеве опроштајне поклоне“, и на француском и на енглеском, сама и пријатељима. И волим да поклањам примерке књиге. То је један од начина на који волим да одам почаст успомени на своју мајку и неким од њених опроштајних поклона, укључујући дубоку љубав према дечјим књигама коју сам наследила од ње.

Ако познајете децу која се носе са великим губитком, ова мала књига је заиста добар лек. Она подстиче децу да прихвате своју тугу. Она показује како да негују посебне успомене на преминуле, како се Жабац сећа како га је Јазавац научио да клиза и стекне самопоуздање, и како се Лисица сећа како га је Јазавац научио да правилно веже кравату. Књига такође истиче важност приповедања и туговања као заједнице.

Испод је видео на Јутјубу о опроштајним поклонима „Јазавчеве“ , које је прочитала дивна Руби Ди. Ако вас прича дирне, набавите један примерак, два или три, како бисте је могли прочитати или поклонити ожалошћеним пријатељима. Илустрације су изврсне.