Да ли наша глад за скалом умањује стварни раст?

И тако, годинама сам се рвао са животом „мање је више“ у свету који изгледа да пуца по шавовима — у сваком погледу — финансијски, физички, психолошки.

То осећање има тенденцију да се изгуби у шемама „више-за-за-свој новац“, које нуди два за један.

Чини се да постоји потреба за стицањем и ширењем. И то није само у нашим личним и материјалним животима. Стартапи желе да скалирају — то је за њих најкритичнија фаза. Како се ширимо? Како да га роботизујемо да бисмо могли да убрзамо процес?

Непрофитне организације треба да прикупљају податке за извештаје о „утицају“, који илуструју како њихове идеје нису само иновативне, већ и скалабилне.

То је игра бројева која расте и, ако је могуће, расте експоненцијално. То је знак успеха — бројчани раст.

Све треба да има размере. Скалабилност је сада попут одрживости — још један једноставан концепт који је превише апстрактан и сложен.

Ипак, оно што је некада било одрживо више не може бити тако јер живимо брзином ролеркостера. Мали градски бизниси се боре против гиганата јер не могу да "скале" или, можда, не желе. Стога, као потрошачи, морамо да одлучимо да ли ћемо изабрати локални „бренд“ или корпоративни? Чини се да је једно или друго.

Дакле, треба ли скалабилност заиста бити тако велики фокус?

Одрживи животи су мањи животи. То су животи који су синхронизовани са заједницом, са земљом, једни са другима. Скалабилни животи захтевају од нас да се проширимо изван себе.

Ових дана, да би непрофитна организација прикупила значајан грант, мора да илуструје да њен модел није применљив само на локално становништво од, рецимо, 250.000, већ има потенцијал да досегне милионе. Није погодан само за ужи град Лос Анђелеса, већ и за Детроит. То није могуће само у афричком региону Сахела погођеном сушом, већ иу сувим земљама западне Индије.

Подухват је успешан ако има средства да превазиђе заједницу, ако има капацитет да утиче на стотине, хиљаде, ако не и милионе живота. Посао се назива успешним када има изданке.

Обим је нешто чему сви треба да тежимо. То је оно што траже инвеститори, то је оно што даваоци грантова траже, то је оно за чим жуде предузетници.

Али, морамо да се запитамо да ли постоји граница за све ово? Да ли скалабилност заиста решава наше проблеме? Зар није могуће имати разна социјална предузећа која се баве локалним проблемима на свој јединствен начин? Није ли могуће да предузеће заустави свој раст на локалном/регионалном нивоу, напредујући од локалне заједнице, њених ресурса, своје пољопривреде, свог људског капитала?

Можемо ли уместо тога имати микро предузећа која се реплицирају широм земље? Уместо да имамо једну централну производну и услужну јединицу, зар не можемо да створимо мање, инклузивније екосистеме?

На пример, у претходној колумни писао сам о Бицицле Цоффее Цо. у Сан Франциску. Одлучио је да ручно испече своју кафу и достави је на бициклима. То значи да може ићи само тако далеко - докле год им телад дозвољавају.

Али компанији су се већ обратили међународни подухвати, позивајући их у градове широм света са својим пословним моделом. Дакле, да ли се крећу или остају близу области залива?

Скала овде може значити поновно креирање пословног модела са локализованим тимом, регионалним ресурсима и апсорбовањем околне културе. Радило би се о стварању микро предузећа, која имају различита лица тамо где иду. Нема централног извора, нема централне производње. Али још увек имате размере?

Можемо ли се зауставити? Можемо ли се суздржати? Чак и ако то можемо да приуштимо, чак и ако је бесплатно, чак и ако нам стоји на прагу. Можемо ли се окренути? Можемо ли да изградимо нову вагу — мању, скромнију, прашњавију вагу у додиру са грубошћу земље, са борбом наших суседа, у границама обрађене земље?

Можемо ли имати снове који гледају унутра, продубљујући себе и наше везе једни с другима, а не да се шире према споља?

Можда то значи да морамо поново размислити о расту.