Неколико речи о души

Са пољског превео Станисшов Барашак   и Клер Кавана

Понекад имамо душу.
Нико то нема нон-стоп,
за чување.

дан за даном,
годину за годином
може проћи и без тога.

Понекад
смириће се за неко време
само у дечијим страховима и заносима.
Понекад само у чуђењу
да смо стари.

Ретко пружа руку
у тешким задацима,
попут померања намештаја,
или подизање пртљага,
или километрима у ципелама које штипају.

Обично излази
кад год месо треба сецкати
или формулари морају бити попуњени.

За сваких хиљаду разговора
учествује у једном,
ако чак и то,
пошто више воли тишину.

Таман када наше тело пређе из бола у бол,
склизне са дужности.

Избирљиво је:
не воли да нас види у гомили,
наше јурњаве за сумњиву предност
а шкрипавим махинацијама је мука.

Радост и туга
нису два различита осећања за то.
Оно нас прати
тек када се то двоје споји.

Можемо рачунати на то
када нисмо сигурни ни у шта
и радознао о свему.

Међу материјалним објектима
фаворизује сатове са клатном
и огледала, која настављају да раде
чак и кад нико не гледа.

Неће рећи одакле долази
или када поново полети,
иако очигледно очекује таква питања.

Треба нам
али очигледно
треба нам
из неког разлога такође.