Ово место коме припадате

Тешко је имати наду. Све је теже како стариш,
јер нада не сме да зависи од доброг осећања
и ту је сан о самоћи у апсолутну поноћ.
Такође сте повукли веру у садашњу стварност
будућности, која ће нас сигурно изненадити,
а нада је тежа када се не може предвидети
ништа више него по жељи. Али престаните да се трудите.
Млади траже од старих да се надају. Шта ћеш им рећи?
Реци им барем оно што кажеш себи.

Зато што нисмо прилагодили своје животе
наша места, шуме су разорене, њиве еродиране,
потоци загадили, планине преврнуле. Хопе
онда да својим знањем припадаш свом месту
онога што није друго место и по
бринеш о томе као што не бринеш ни за једно друго место, ово
место коме припадаш иако није твоје,
јер је било од почетка и биће до краја.

Припадајте свом месту по знању других који јесу
твоји суседи у њему: старац, болестан и сиромашан,
који долази као чапља да пеца у потоку,
и риба у потоку, и чапља која је као човек
лови рибу у потоку и птице које певају
у дрвећу у тишини рибара
и чапља и дрвеће које чува земљу
они стоје на томе јер и ми морамо да га задржимо или умремо.

Ово знање вам не може бити одузето моћи
или по богатству. То ће вам застати уши за моћне
кад траже твоју веру и богатима
кад траже твоју земљу и твој рад.
Одговорите са знањем осталих који су овде
и како бити овде са њима. Овим сазнањем
има смисла који треба да дате. Уз то стани
у достојанству доброг разума, шта год да уследи.

Разговарајте са својим ближњима као својим местом
те је научио да говориш, као што је говорио теби.
Говорите његовим дијалектом као што су говорили ваши стари сународници
пре него што су чули радио. Говори
јавно оно што се јавно не може научити или научити.

Слушајте насамо, у тишини гласове који се дижу
са страница књига и из сопственог срца.
Будите мирни и слушајте гласове који припадају
до обала потока и дрвећа и отворених поља.
Постоје песме и изреке које припадају овом месту,
којим говори сама за себе и нико други.

Нашао сам своју наду, дакле, на тлу под ногама.
Твоја нада у Небо, нека почива на земљи
под ногама. Нека буде осветљен светлошћу која пада
слободно на њему после таме ноћи
и мрак нашег незнања и безумља.
Нека се осветли и светлошћу која је у вама,
што је светлост маште. По томе видите
сличност људи на другим местима на себе
на свом месту. То увек осветљава потребу за негом
према другим људима, другим створењима, на другим местима
као што би од њих тражио бригу о свом месту и теби.

Коначно, ниједно место није боље од света. Свет
није ништа боље од својих места. Коначно своја места
нису бољи од свог народа док њихов народ
наставити у њима. Кад народ направи
тамни светлост у њима, свет тамни.

од Данашњи дан: нове и сабране суботње песме (Контрапункт, 2013).  

***

Следи видео из 2009. године где Бил Мекибен представља Вендела Берија на Универзитету Џорџ Вашингтон. Видео укључује Бери како чита песму која је подељена изнад.