Место где пишем

У прошлости сам се к срцу придржавала савета Вирџиније Вулф да имам своју собу. Где год да сам живела, трошила сам време и енергију организујући канцеларију, свој простор – са правим столом, папирима уредно сложеним у ормарићима за документе, наградама и дипломама изложеним на зидовима – покушавајући да створим собу погодну за писца, сваки пут покушавајући да направим стално место за себе. Али онда сам добила децу и превише пута се селила, и моје место за писање је постало управо овде, управо сада. Могу да проводим време стварајући место за писање, или могу да проводим време пишући, јер нема времена за оба. А пошто се сва места испоставе да су привремена, бирам да пишем.

Сада схватам да је Вулфова „соба“ више временски него физички простор. Потребније ми је време него уграђена полица за књиге. Требало ми је превише дуго да то схватим. Требало је да знам, од почетка. На крају крајева, своју прву објављену кратку причу написала сам руком у свесци која је стајала у кући у Риверсајду, у Калифорнији, коју сам била ангажована да чистим. Једном сам писала данима у стану без икаквог намештаја осим вреће за седење. Написала сам награђивану причу у комбинованом дневном боравку/трпезарији/кухињи привремено намештеног стана у Сиднеју, у Небраски, трчећи са временом док је мој двогодишњак дремао у суседној соби, а мој нерођени син шутирао у мени. Радила сам у подрумима, куцајући једном руком, док сам дојила. Записивала сам идеје у свескама током фудбалских утакмица и проба балета. Чак сам кришом писала у канцеларији на гробљу када је требало да организујем мртве људе у Ексел табели.

Последње три године, већину свог писања сам обављала за стогодишњим храстовим столом у углу главне спаваће собе у нашој кући у Вест Хартфорду, Конектикат – простор који мој лаптоп дели са рачунаром мог мужа, заједно са стално променљивом колекцијом залуталих Лего коцкица, картица за множење, дрвених аутомобила којима је потребно залепити точкове, конца за пришивење дугмади које недостају, мојих наставних евалуација, неплаћених рачуна, бојица, делова слагалице и комада окамењеног дрвета.

Ово је био привремени аранжман. Када седнем да ово напишем, морам да одгурнем два глатка камена са ознаком „тата“ у перманентном маркеру, накит од спајалица и кесу са затварачем са ознаком „моја бундева“ која садржи девет пажљиво убраних семенки. Понекад су деца у соби са мном, играју се или читају на кревету – јер је ова соба једна од ретких климатизованих соба лети, најтоплија соба зими. Све се дешава у овој соби. Ипак, све је привремено.

Главна средишња фиока садржи микрокосмос мог стола, моје куће, мог писчевог ума. То јест, не садржи готово ништа што би се могло одмах практично користити. Понекад помислим да бих волела да отворим фиоку и пронађем уредан низ оловака и пенкала, лепљивих папирића различитих величина и боја, разних врста траке — све што би моје срце, љубитељ канцеларијског материјала, могло пожелети — али нисам сигурна да је то заиста истина. Уместо тога, фиока садржи гомилу талисмана из прошлих живота: кутију шибица Пушкина са двестогодишњице његовог рођења 1999. године, комаде каблова и дугмади из куће коју смо преуредили у Линколну, Небраска, перле са поломљене огрлице коју је моја ћерка једном желела да поправи, карте за предшколски догађај „Ноћ вештица“ у библиотеци од 31. октобра 2011. године, који се никада није догодио због олује Алфред која је угасила светла на недељу дана, кључеве од противпожарних сефова које вероватно више не поседујем, лупу која је стигла уз мој компактни Оксфордски речник енглеског језика 1992. године, тримере за нокте за бебе које сам добила уз новорођенче 2005. године, неотворено паковање празних микрокасета и две ролне некоришћеног 35-милиметарског филма купљеног у другом веку, поломљени педометар, додатне карике за сребрни каиш за сат, плаве пластичне драгуље које сам добила као поклон од сина и, ако се дубље закопа, можда чак и нешто практичније попут кутије спајалица и неколико оловака.

Понекад не могу да нађем селотејп да ми спасе живот, али имам све те друге предмете увек на дохват руке, и усред тих супостављања, овог нереда и неизвесности, пишем. Не само да уредност и организованост захтевају време, већ ме уредно окружење чини примораним да имам уредне мисли. А оне никада не долазе на тај начин. Неред је ослобађајући; нека све дође на било који начин. Нека зароним у море нереда и извучем предмете који блистају у светлости садашњости. Нека задржим оно што је важно и оставим остало по страни за други дан.

Дакле, претпостављам да на неки начин помаже сазнање да у сваком тренутку могу да отворим фиоку и погладим комад гранита са планина Бокс Спрингс, удаљених 4.600 километара. Али овај сто није једино место где пишем, јер сам научио да пишем било где, свуда. Увек са собом носим свеске и оловке. Носим своју собу са собом. Завирем у фиоку свог ума. Све је привремено.